Da li ste se nekada zapitali da li stvari koje čujete o Vašem detinjstvu istinite?Jeste li se ikada pokušali prisetiti,šta se onda dogodilo?Naučnici su otkrili zašto naša sećanja blede.
- Kada pokušamo da se prisetimo najranijih trenutaka iz detinjstva, neretko ostajemo u dilemi – da li su to zaista naša sećanja ili slike koje smo stvorili kasnije, oslanjajući se na tuđa prepričavanja ili fotografije koje smo viđali godinama unazad. Većina ljudi ne može jasno da se seti perioda ranijeg od treće ili četvrte godine života. Čak i događaji do sedme godine često ostaju magloviti i neodređeni.
Ova pojava poznata je kao “dečja amnezija”, a i dalje ostaje zagonetka za mnoge psihologe, uprkos decenijama istraživanja. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da sećanja ne postoje zato što memorijski sistem kod beba nije u potpunosti razvijen. Ipak, brojna istraživanja pokazuju da čak i veoma mala deca imaju sposobnost da formiraju određena sećanja – i to ne samo kratkoročna.
- Na primer, pokazano je da već šestomesečne bebe mogu naučiti određene radnje i pamtiti ih nedeljama. U jednom eksperimentu, bebe tog uzrasta su naučile da pritisnu polugu na igrački kako bi pokrenule mali voz. Kada su ponovo bile izložene istoj igrački nakon dve do tri nedelje, prepoznale su mehanizam i ponovile radnju, iako nisu imale kontakt s igračkom između ta dva trenutka. To jasno ukazuje na postojanje dugoročnih memorijskih tragova čak i u najranijem uzrastu.
Ipak, naučnici veruju da se pravi razlog dečje amnezije ne krije u nedostatku sposobnosti pamćenja, već u postepenom razvoju mozga i njegovih struktura koje su ključne za formiranje i čuvanje uspomena. Posebno je važan deo mozga zvan hipokampus, koji ima ključnu ulogu u organizaciji i skladištenju sećanja. Iako je prisutan od rođenja, hipokampus se razvija sve do detetove sedme godine, što može objasniti zašto sećanja pre tog perioda često nisu trajna.
- Pored bioloških faktora, i jezik igra ključnu ulogu u razvoju memorije. Deca koja su u trenutku nekog događaja već počela da govore, mnogo su uspešnija u pamćenju tog iskustva jer su u stanju da ga verbalizuju. Istraživanja pokazuju da je povezivanje reči sa iskustvom moćan alat u učvršćivanju sećanja.
U jednoj studiji analizirana su deca koja su pre nekoliko godina imala blaže povrede i završila na bolničkom lečenju. Oni koji su tada imali više od 26 meseci i već znali da govore, uspevali su da se sete tih događaja. S druge strane, deca mlađa od tog uzrasta, koja još nisu ovladala govorom, gotovo da nisu imala nikakva sećanja na to iskustvo. Ovaj rezultat sugeriše da je sposobnost govora u velikoj meri povezana sa sposobnošću da se uspomene očuvaju i kasnije prizovu.
- Uz to, i kultura i stil vaspitanja igraju ulogu u tome koliko duboko u detinjstvo se odrasle osobe mogu vratiti kroz sećanja. Na primer, u zapadnim društvima gde se podstiče samostalnost i individualnost, ljudi se obično sećaju ranijih perioda života u odnosu na one koji su odrasli u kulturama koje ističu zajedništvo i povezanost s porodicom i zajednicom.
Roditelji na Zapadu češće razgovaraju s decom o njihovim osećanjima i iskustvima, dok u drugim kulturama fokus više leži na kolektivnim rutinama i zajedničkim vrednostima. Takav pristup može uticati na to koje informacije dete beleži kao važne i zadržava ih u pamćenju.
- Na kraju, iako ne možemo sa sigurnošću znati da li su naša najranija sećanja autentična ili rekonstruisana, jasno je da niz faktora – od neurološkog razvoja, preko jezičkih sposobnosti, do kulturoloških obrazaca – utiče na to kako, kada i da li se sećamo detinjstva.
