Tema današnjeg članka bavi se događajem koji je duboko uzdrmao Jugoslaviju i ostavio neizbrisiv trag u istoriji: sahranom Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFRJ, koja je održana 8. maja 1980. godine u Beogradu.
Ovaj događaj, koji je privukao pažnju celog sveta, bio je obavijen velom misterije, intriga i političke paranoje, a sama sahrana postala je više od obične ceremonije – ona je postala simbol borbe za očuvanje moći i kontrole u trenutku kada je Jugoslavija bila na ivici promjena.
Josip Broz Tito je pred smrt izrazio želju da bude sahranjen u jednostavnoj grobnici, pod otvorenim nebom, sa belim mermernim sarkofagom, po uzoru na američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta. Ova želja je, međutim, naišla na mnoge prepreke. U vreme kada je Tito bio na samrti, Jugoslavija je bila u političkom i društvenom turbulentnom periodu, a njegovi naslednici nisu želeli da njegova sahrana bude samo obična. Zamišljena ceremonija morala je biti monumentalna, odgovarajuća njegovom statusu, ali i političkoj situaciji u zemlji koja je bila u procesu raspada.
Radnici su danonoćno radili kako bi pripremili grobno mesto, dok je na obezbeđenju bilo angažovano mnogo ljudi. Tito je trebalo da počiva u Kući cveća, u Beogradu, i to je postalo simbolično mesto koje će obeležiti njegovu smrt. No, kada su radnici počeli postavljati tešku mermernu ploču tešku devet tona, nastao je problem. Ploča je bila preteška za postavljanje pred kamerama, a sve bi moglo izgledati nespretno i neprikladno. Inženjer Dragomir Gavrilović, koji je vodio radove, kasnije je izjavio da je bilo jasno da će se ploča moći postaviti samo uz pomoć dizalice, što bi pred svetskim kamerama izazvalo nepoželjnu situaciju. To je bio trenutak kada su počeli razmatrati opciju da se postavi samo lažna ploča, koja bi zaklonila pravi postupak.
Za celu ovu situaciju bila je odgovorna Služba državne bezbednosti, koja je preduzela opsežnu operaciju da spreči bilo kakve nepravilnosti u toku ceremonije. Na dan sahrane, dok su milioni širom sveta pratili prenos, pred kamerama je postavljena samo lagana mermerna „maska“, dok su pravi radovi bili obavljeni u tajnosti, odmah nakon što su kamere ugašene. Služba je pripremila precizno koordinisanu akciju: kada je mermerna maska bila postavljena, pripadnici Službe su svojim leđima zaklonili kamere, sprečavajući snimanje rada na grobnici.
Kada su svi zvaničnici napustili Beograd, Kuću cveća su opkolili pripadnici Jugoslovenske narodne armije, a samo članovi Titove porodice, odabrani funkcioneri i radnici sa dizalicom ušli su u grobnicu. Proces je tada počeo – lažna maska je skinuta, a sanduk sa posmrtnim ostacima Tita je izvađen i obložen bakarnom maskom. Ispod nje je izlivena prava betonska ploča, a zatim je dizalicom postavljen pravi mermerni blok. Prava sahrana završena je tek kasno uveče, a sve je obavljeno u najstrožoj tajnosti, pod budnim okom sigurnosnih službi.
Razlog za ovakvu preduzeti ekstremne mere, prema tvrdnjama bivših obaveštajaca, bila je ogromna paranoja Titovih naslednika, koji su se bojali da bi njegovo telo moglo biti ukradeno, kao što se to dogodilo s posmrtnim ostacima Čarlija Čaplina nekoliko godina ranije. Država je mesecima pre Titaove smrti bila u visokom stanju pripravnosti. U kabinetima Službe bezbednosti čuvan je žuti koverat sa instrukcijama za tajnu operaciju pod kodnim imenom “Jedinstvo”, koja je bila deo plana za zaštitu Titovog tela i svih sahrambenih aktivnosti. U tom periodu, svi strani telohranitelji su fizički uklonjeni iz Titove kolone automobila, kako bi se zaštitio protokol i sigurnost.
Takođe, u samoj organizaciji sahrane postojali su i politički motivi. Jovanka Broz, Titoova supruga, bila je zabranjena da prisustvuje zvaničnoj ceremoniji, ali na kraju je ipak bila prisutna, delimično zahvaljujući stavu indijske premijerke Indire Gandi, koja je poručila da, ukoliko Jovanka ne bude prisutna, ona neće doći na sahranu. Iako su mnogi verovali da je Titova smrt bila kraj jedne ere, događaji koji su se odvijali u pozadini nisu samo pokazali političku paranoju, već i ogromnu složenost u rukovođenju i kontroli u vreme kada su se političke granice u Jugoslaviji počele pomerati.
Sahrana Josipa Broza Tita postala je događaj koji je simbolizovao ne samo njegovu smrt, već i duboku političku promenu u Jugoslaviji. Unatoč svim naporima da se postigne savršenstvo u ovoj ceremoniji, ona je ostala obavijena misterijama i tajnama koje će se, možda, zauvek skriviti pod slojevima političke i društvene igre
