Nekada davno priroda se više čuvala,poštovala i osluškivala.Pratilo se kretanje životinja pred neke nepogode koje slede i time se tačno znalo kako i šta će se dogoditi,nekako našim bržim načinom života smo izgubili taj osećaj zato Vam danas donosimo jedno verovanje iz Srbije o šumi koja peva..
- U dalekim, tihim selima koja se nalaze po obroncima Zlatibora, Tare, Homolja i Stare planine, stari ljudi su znali da osluškuju prirodu – ne samo iz navike, već iz duboke povezanosti sa njenim ritmom. Postojali su momenti kada bi dan utihnuo, vetar još ne bi došao, a šuma počela da šušti. Ali taj šum nije bio običan – nije dolazio od povetarca, već iz nečeg dubljeg, tišeg i moćnijeg. U tom šuštanju prepoznavala se najava promena koje se ne mogu zaustaviti. Takvi trenuci, verovalo se, nisu značili samo vremensku promenu, već dublje poremećaje – možda nevidljive, ali snažne. Šuma je time najavljivala da se vreme koje poznajemo menja, da staro odlazi, a novo dolazi, noseći i svetlost i tamu.
Za one koji su ceo život proveli u blizini šume, ona nikada nije bila prazna i bez značenja. Naprotiv, smatrali su je živim bićem – sa dušom, pamćenjem i voljom. Drveće, govorili su, pamti ono što ljudi zaborave. Kada šuma propeva, ona ne peva za vetar, već za svet koji tek dolazi, za promenu koja već kuca na vrata. I nisu svi zvuci u šumi bili jednaki. Postojali su trenuci kada bi krošnje tiho zamrmorile, nebo bilo vedro, ptice zamukle, a grane šuštale bez vidljivog uzroka. Tada su stariji znali: priroda upozorava.
-
U narodnim predanjima planinskih krajeva, prenosilo se jedno posebno verovanje: „Kad šuma zaplače bez vetra, spremaj srce, ne krov.“
-
Taj znak je mogao da znači više stvari – dolazak bolesti, odlazak nekog dragog koji se više neće vratiti, prirodnu nepogodu poput poplave, ili rođenje nekog ko će doneti veliku promenu u porodici.
-
Nikada se nije znalo tačno šta dolazi, ali svi su osećali da će nešto morati da se prihvati, bez obzira na volju.
U takvim trenucima, ljudi su znali kako da reaguju. Nije bilo panike, ali ni ravnodušnosti. Ako bi šuma „pevala bez vetra“, kuća bi postajala tiha. Deca bi se uvodila unutra. Starije žene bi znale da upale sveću – ne da rasvetle prostor, već da unesu tišinu. U tim trenucima nije se pilo, nije se pevalo, nije se slavilo. Svi su čekali da priroda kaže svoje, a tek onda bi čovek imao pravo da govori. Takva je bila mudrost tih krajeva – poštovanje prema svetu koji nas okružuje.
Ljudi tada nisu pokušavali da zaustave ono što dolazi. Znali su da se ne može boriti protiv prirodnog toka, već ga treba razumeti i prihvatiti. Jer, kako su govorili: „Šuma ne šušti kad joj se ćuti. Šuma peva kad joj nešto kreće iz korena.“
Danas, međutim, sve se to sve ređe čuje i doživljava. Ljudi su u žurbi, često odsutni mislima, zaokupljeni tehnologijom, ekranima, muzikom iz slušalica. Prolazimo kroz šumu, a da ne primetimo ni miris, ni zvuk, ni kretanje. Ipak, možda, u nekom trenutku, kada lišće zadrhti bez vetra, kada osetimo jezu bez razloga, možda je to šuma koja još uvek pokušava da nas dozove. Ne da bi nas uplašila, već da bi nas podsetila da svet još uvek diše, da se menja, i da mi nismo njegovi gospodari – već njegovi gosti.
U tim retkim, ali snažnim trenucima, možda je najmudrije da ćutimo. Da ne tražimo objašnjenja, da ne bežimo – već da slušamo. Jer, kada šuma govori, to nisu reči, to su znakovi. I u njima je ponekad više istine nego u bilo kom ljudskom jeziku.
