Sin je zaboravio na majku, a ona se osvetila ostavljajući mu “smešno” u nasledstvo…

Život nam piše neobične priče, a na nama je odluka da li da pratimo ili promijenimo nešto. U nastavku današnjeg članka Vam prenosimo ispovijest jedne majke kojoj je život dodelio teške karte…

U selu su svi znali da baba Glaša ima sina, ali ga niko nikada nije video. Starica je godinama pričala kako njen Serjoža živi u inostranstvu, kako ne može da dođe, ali joj zato svakog meseca uredno šalje novac na karticu. Međutim, ljudi su s vremenom počeli da sumnjaju u njene reči. Gledali su kako živi skromno, gotovo siromašno, i sve češće su u sebi mislili da baba sve to izmišlja da bi prikrila istinu – da je sin zaboravio na nju.

• Ipak, kao i mnogi naši stariji, Glaša se nije žalila. Niti je tražila pomoć niti se požalila na svoj život. Govorila je tiho: “Kad na stolu ima hleba, nema razloga da branim svoje nezadovoljstvo.” Sama je brinula o maloj kućici, nevelikom vrtu i nekoliko kokošaka koje su joj pravile društvo.

Kad je napunila osamdesetu, zdravlje je počelo da je izdaje. Selo, koje je godinama poštovalo njenu želju da živi sama, ovaj put nije slušalo odbijanja pomoći i poslali su joj socijalnu radnicu – mladu devojku Anu.

• U početku se baba Glaša stidela pred devojkom, izbegavala da je pogleda u oči. Ali vremenom je shvatila da je Ana jedini oslonac koji ima. Donosila joj je vodu, čistila kuću, a ponekad i kuvala. I svaki put kad bi Ana postavila obrok na sto, starici bi krenule suze – toliko je bilo prošlo od kada je poslednji put jela nešto toplo i ukusno.

Polako su se sprijateljile. Ana je često ostajala duže u zimskim večerima, a Glaša bi pričala o svom dragom sinu. Govorila je s ponosom i nežnošću. Jedne večeri, Ana je pitala da li zna gde se tačno nalazi njen Serjoža. Baba je tiho odgovorila da ne zna tačnu adresu. Tada je Ana predložila da ga potraže na društvenim mrežama.

• Baba nije mogla ni da zamisli da je moguće pronaći nekoga samo pomoću imena i prezimena. Ana je potražila Serjožu na Instagramu i za nekoliko trenutaka našla njegov profil. Ono što su obe videle, zapanjilo ih je. Stranica mu je bila puna slika na kojima se razmeće luksuzom – skupi automobili, putovanja na egzotična ostrva, večere u najluksuznijim restoranima. Kad je baba ugledala slike, oči su joj zasuzile. “Moj Serjoža! Moj sin jedini!” šapnula je. Ali, kako je Ana listala dalje, Glašino lice se promenilo. Postalo je sumnjičavo. “Anuška… zar je ovo stvarno njegovo? Sve ove kuće, kola…?” Ana je tiho odgovorila da, po svemu sudeći, jeste.

Glaša je dugo ćutala, zagledana u prazno. Ana je već htela da je upita da li joj je loše, kad je starica tiho rekla: “Loše mi je bilo kad sam mislila da moj sin nema ništa i da ne može da dođe. Sad mi više nije loše… Sad mi je samo svet pao.” Do proleća je Glaši postalo još gore. Zamolila je Anu da je odvede kod notara. Njena mala kuća i deset ari urednog vrta, iako skromni, za nju su bili ceo svet. Tamo je odlučila da napiše testament. Mesec dana kasnije, baba Glaša je preminula.

Ana je, preko društvenih mreža, obavestila Serjožu o smrti njegove majke i pomenula da postoji ostavina koja se tiče i njega. On se pojavio tek dve nedelje kasnije, vozeći skupoceni automobil. Brzo je procenio kuću i zemljište, razmišljajući kako bi ovde mogao imati odličnu vikendicu.

• Ali kada je došao do Ane i video papir u njenim rukama, planuo je. “Prevarantkinjo! Obmanula si moju majku! Ovo neću ostaviti tako!” vikao je. Ispostavilo se da je baba Glaša kuću i imanje ostavila Ani, a sinu – samo ono o čemu je možda jedino i brinuo kad je bio dete – četiri kokoške i stari kokošinjac.

U selu se još dugo pričalo o testamentu babe Glaše. Mnogi su tiho komentarisali da je starica uspela da se osveti na svoj tih, dostojanstven način. I svi su se složili u jednom: Glaša je dobro znala kome je svoje srce i dom poverila.