U nastavku današnjeg članka za Vas pišemo jednu jako potresnu priču koja se verovali ili ne desila u našem regionu:Žena je umrla i ležala danima u stanu a da to nije niko primetio..
- Hedviga Golik živela je u samom centru Zagreba i nestala bez ikakvog traga još davne 1966. godine. Njeno iznenadno odsustvo nije izazvalo posebnu pažnju – nije imala blisku porodicu koja bi prijavila nestanak, niti prijatelje koji bi se zapitali gde je i šta se dogodilo. Vreme je prolazilo, a Hedvigina tišina ostala je neprimetna u svetu koji je nastavio da živi svojim tempom.
Čitavih 42 godine kasnije, u proleće 2008. godine, gradske vlasti su odlučile da uđu u stari stan koji je stajao zaključan i zaboravljen. Bio je to stan koji niko nije posećivao, toliko dugo zaključan da su se i komšije jedva sećale ko je u njemu živeo. Kada su konačno otvorili vrata i zakoračili unutra, prizor koji ih je dočekao bio je istovremeno jeziv i potresan.
- U jednoj od soba, u fotelji ispred starog televizora iz šezdesetih godina, sedela je Hedviga. Njeno telo bilo je mumificirano, čajna šolja stajala je na stoliću pored nje, a sve je izgledalo kao da je vreme jednostavno stalo. Hedviga je umrla sedeći, tiho i neprimetno, dok je svet izvan zidova njenog stana nastavljao da žuri napred.
Stan je bio njen lično, kupljen još u vreme bivše Jugoslavije, a od dana kada je nestala, niko više nije kročio unutra. Komšije su jednostavno pretpostavile da se odselila i nikada nisu proverili šta se zapravo dogodilo. Vremenom su se sećanja na nju potpuno ugasila, a zapečaćena vrata su postala još jedan deo zaboravljene zgrade.
- Unutrašnjost tog prostora izgledala je poput zarobljene vremenske kapsule. Na sudoperi je još stajalo prljavo posuđe, tanjiri i šolje prekrivene slojem prašine. Nameštaj je bio netaknut decenijama, a televizor okrenut prema fotelji, kao da i dalje čeka da prenese večernje vesti ženi koju je ceo svet zaboravio. Zbog toga što je stan bio hermetički zatvoren, Hedvigino telo je prošlo kroz prirodni proces mumifikacije, očuvano kao jeziv podsjetnik na život koji je previše tiho iščezao.
Najpotresnije u čitavoj priči je to što više od četiri decenije niko nije primetio da Hedvige nema. Nije bilo poziva, poruka, niti bilo kakvog znaka da je neko pitao za nju. Njena smrt nije ostavila prazninu, jer očigledno nije bilo nikoga kome bi nedostajala.
- Hedvigina priča otvara ozbiljna pitanja o društvu u kojem živimo. Koliko ljudi danas deli istu sudbinu? Koliko njih živi neprimetno, bez prijatelja i porodice, nevidljivo za ostatak sveta? Koliko njih sedi u svojim stanovima, tiho i u samoći, dok oko njih svet nastavlja da se okreće? Njena sudbina tera nas da se zamislimo i zapitamo – da li bismo primetili ako bi neko iz naše okoline nestao bez reči? Da li bismo se zaustavili i pitali gde je, ili bismo i mi, poput drugih, nastavili dalje bez osvrtanja?
Hedvigina smrt postala je simbol ne samo tihe patnje već i zaboravljenosti koju moderna društva često nose. Ona nas podseća na to koliko su ljudski kontakti, pažnja i briga važni. Njena priča poziva da se osvrnemo oko sebe i da možda upravo danas pokucamo na vrata nekoga koga dugo nismo videli.
