Ukoliko ste duhovno obrazovani i brinete o svom psihičkom stanju onda je ovaj verski prožet članak upravo za Vas.U nastavku Vam prenosimo savet našeg dragog oca Predraga koji se dotakao ovozemaljskih problema s kojim se suočava veliki broj populacije zaveden pogrešnim motivima..
Otac Predrag Popović, poznat po svojim dubokim i iskrenim duhovnim porukama, još jednom je skrenuo pažnju na jednu od najčešćih i naizgled bezazlenih rečenica koje mnogi izgovaraju u trenutku razočaranja, povrede ili umora: „Ne treba mi niko“. Iako ovakva izjava može delovati kao izraz samopouzdanja ili nezavisnosti, otac Predrag upozorava da ona u suštini može predstavljati opasno odstupanje od istinske ljudske i duhovne prirode.
Kroz svoje javne nastupe na društvenim mrežama i u video obraćanjima, otac Predrag naglašava da ovakve misli i stavovi nisu bezazleni, već veoma podložni manipulaciji, kako spoljnog sveta, tako i unutrašnjih duhovnih sila koje, kako kaže, nastoje da čoveka odvoje od njegove suštine – a ta suština je zajednica, ljubav, porodica i međusobno povezivanje.
Posebno je naglasio da rečenica „Meni ne treba niko, samo ja i Bog“ nosi sa sobom duhovnu zamku. Na prvi pogled, takav stav može izgledati kao izraz pobožnosti i posvećenosti Bogu, ali prema njegovim rečima, đavo koristi upravo takve misli kako bi čoveka odvojio od bliskih ljudi i od zajednice koja mu daje snagu i podseća ga na odgovornost, saosećanje i ljubav.
Otac Predrag podseća da čovek nije stvoren da bude sam. Osamljivanje, kada nije svesno i duhovno utemeljeno, ne vodi duhovnom miru, već učmalosti i otuđenju. Čovek počinje da se navikava na samoću, da se povlači u svoje misli, koje često mogu biti negativne, iskrivljene i štetne po mentalno i duhovno zdravlje. U takvom stanju, lako postaje ranjiv i podložan uticajima koji mu ne idu u korist.
Kada se neko udalji od porodice i prestane da učestvuje u zajednici, lako postaje metom manipulacije. Bez podrške, bez ljudi koji će ga izazvati, posavetovati, utešiti ili ga podsetiti na prave vrednosti, čovek počinje da živi u iluziji da je sam sebi dovoljan. Ali ta iluzija nije sloboda, već zamka.
Otac Predrag posebno ističe da se demon, kako ga on naziva, uvek prvo trudi da čoveka odvoji od porodice. To je prvi korak ka duhovnoj slabosti, jer porodica – u širem i užem smislu – predstavlja temelj našeg emocionalnog i duhovnog identiteta. U porodici učimo šta je strpljenje, opraštanje, briga i žrtva. U zajednici sa drugima postajemo celoviti.
Naš duhovni mir ne zavisi isključivo od ličnog odnosa sa Bogom, već i od naše sposobnosti da budemo deo zajednice, da služimo drugima, da volimo i da budemo voljeni. Samoća može biti lekovita kada je svesno izabrana radi duhovnog rasta, ali hronična i nametnuta samoća, zasnovana na ogorčenosti, povredi ili lažnom osećaju samodovoljnosti, može biti duhovno pogubna.
Otac Predrag zaključuje da rečenice poput „Ne treba mi niko“ ne bi trebalo da budu deo našeg svakodnevnog govora, jer one svedoče o zatvorenosti, povlačenju i gubitku poverenja u ljude. A upravo u toj zatvorenosti đavo nalazi plodno tlo za širenje duhovne pustoši.
Pravi put, kako kaže, jeste u prihvatanju života u zajedništvu, u otvaranju prema drugima i u veri da su ljudi oko nas – iako nesavršeni – ključni deo našeg puta ka istinskom duhovnom ispunjenju.
