U trenutku dolaska bebe na svet roditelji moraju dobro razmisliti koje ime će njihovo čedo nositi do kraja života,takav je i slučaj ove braće iz Bosne koji svojim imenima intrigiraju javnost već godinama..
- U savremenom svetu, gde su neobična imena postala sve učestalija pojava, retko koje može nadmašiti po originalnosti imena trojice braće iz porodice Misimović iz Gradiške u Bosni i Hercegovini – Karađorđe, Tito i Draža. Ova imena, snažno asocirajući na istorijske figure s prostora bivše Jugoslavije, izazivaju nevericu kod onih koji ih čuju prvi put. Iako deluju kao šala ili izmišljotina, u pitanju su stvarna imena stvarnih ljudi, a iza njih stoji interesantna i slojevita porodična priča, obojena ličnim motivima, humorom i ironičnim pogledom na politiku.
Jedna od anegdota iz detinjstva Tita Misimovića dogodila se na času istorije, kada je nastavnik pitao učenike ko je bio Tito, aludirajući na Josipa Broza. Umesto očekivanog odgovora, ruke su podigli blizanci Misimovići i rekli: „Tito je naš tata“. Objasnili su da radi kao varioc u Hrvatskoj i da vikendom dolazi kući da kosi travu i sadi baštu. Nastavnik je bio zbunjen, ali su i ostali učenici potvrdili da je Tito zaista njihov otac.
- Tito Misimović je rođen 1986. godine, svega šest godina nakon smrti Josipa Broza. Njegovo ime nije odraz poštovanja prema nekadašnjem predsedniku SFRJ, već plod inata njegovog oca Vitomira, povratnika iz Australije. Iako Vitomir nije podržavao komunizam, pa čak ni poštovao Broza, odlučio je da svom sinu da ime Tito – delimično iz provokacije, a delimično kao izraz ličnog stava. Njegovo političko opredeljenje bilo je usmereno ka Kraljevini Jugoslaviji, Draži Mihailoviću i dinastiji Karađorđević. Starijem sinu dao je ime Karađorđe, a najmlađem Draža, po vojvodi Mihailoviću.
Tito objašnjava da je njegovo ime oduvek izazivalo pažnju – kako pozitivnu, tako i negativnu. Kao dete, doživljavao je zadirkivanja i osećaj nelagode, jer su ga vršnjaci ismevali, a on nije znao zbog čega. Ipak, s godinama se navikao i nikada nije ozbiljno razmišljao o promeni imena. Bilo je trenutaka kada mu je ime donosilo koristi – na primer, kada je zbog njega službenica ostala van radnog vremena da mu upiše dete u matične knjige, ili kada su ga policajci zbog zanimljivog imena pustili bez kazne za manji saobraćajni prekršaj. Ipak, suočio se i s odbijanjem – jedan sveštenik nije želeo da krsti njegovu decu dok se ne odrekne imena. Tito je tada, uz dogovor s kumom, u crkvenim knjigama upisan kao Tomislav.
- Danas, Tito Misimović živi u Glini, radi kao varioc, odgaja decu i gradi kuću. Njegovo ime i dalje izaziva komentare i podsmehe, ali on to doživljava sa dozom razumevanja i distance. Supruga Zora, kako kaže, nije imala nikakav problem sa imenom kada su se upoznali, iako su mnogi komentarisali da se „Zora udala za Tita“. Na poslu je poznat po svom imenu, koje starije kolege doživljavaju sa nostalgijom.
Tito ističe da ne gaji negativna osećanja prema Josipu Brozu, čak planira da sa porodicom poseti Kumrovec, Titovo rodno mesto. Nada se da će to učiniti 25. maja, na dan kada se ranije slavio Brozov rođendan. Iako ime nosi težinu prošlosti, za njega je to deo identiteta koji je prihvatio i u kojem je izgradio svoj život.
- Priča o porodici Misimović, i posebno o Titu, pokazuje kako imena, iako simbolički nabijena značenjem, mogu dobiti novo značenje kroz lične priče i svakodnevne živote. Njegovo ime, umesto političkog simbola, postalo je sredstvo ironije, anegdota, ali i povod za razmišljanje o tome koliko nas imena određuju – i koliko zavisi od nas samih kako ćemo ih nositi.
