U današnjem članku Vam donosimo priču jedne devojke o njenoj prvoj ljubavi od koje je na silu odvojena i naterana da se uda za nekoj prospektivnijeg. U nastavku saznajte šta se desilo kada je nakon dugo godina srela svoju prvu ljubav za kojom je čitav život patila…
Leto 1993. godine urezalo se u Milkino sećanje kao najčistije doba njene mladosti, kad su ljubav i vera u sreću još bili jednostavni. Sa svojih šesnaest godina, s kosom u pletenicama i rukama umazanim školskom kredom, Milka je prvi put volela. Jovan, godinu dana stariji i sin lokalnog obućara, nosio je stidljiv osmeh i gitaru iz koje su izbijale pesme samo za nju. Njihova ljubav bila je nežna i naivna, bez velikih reči i obećanja, ali ispunjena istinom i prisnošću.
- U letnjim večerima, pod starom lozom iza njene kuće, šaptali su jedno drugom snove koje stvarnost još nije uspela da slomi. Jovan joj je govorio da je s njom sve lakše – i rat, i siromaštvo, i neizvesna budućnost. Ona mu je odgovarala da je on jedino svetlo kad sve drugo utihne. I tada joj se činilo da već vidi ceo život s njim.
Ali, život retko prati pesmu.
- Njihovu sreću, krhku i nežnu kao staklo, prekinula je očeva odluka. Jedne večeri pozvao ju je u sobu i pred nju stavio ugovor, pečat i čašicu rakije. Dogovoreni brak – s imućnim lekarom iz Beograda, 38-godišnjim udovcem. Očeva volja bila je zakon. U njegovim očima, Jovan nije imao budućnost koju bi mogao da ponudi. Milka je vrištala, preklinjala, ali ništa nije promenilo njegov stav. Majka je ćutala, slomljena između lojalnosti i tuge.
Već narednog dana, vodili su je kod šnajderke da uzme mere za venčanicu. Sve što je volela ostalo je iza nje.
- Beograd joj je bio nepoznat, hladan, tih u svojoj veličini. Borko, njen suprug, bio je stranac – ljubazan, ozbiljan, ali nikada blizak. Sve je bilo besprekorno, čisto, čak i luksuzno, ali Milki je nedostajalo srce u svemu tome. Svekrva je ponavljala da je bolje plakati u velikom stanu nego ispod čerge, ali Milka nije mogla da se navikne. Rodila je dvoje dece, bila uzorna supruga, ali se nikada nije osećala živom.
Noćima je u tišini plakala u jastuk, pišući u mislima pisma Jovanu. Ponavljala je stih koji su delili: „Da si vetar, ja bih bila list – da mi nikad ne pobegneš.“
- Godine su prolazile. Deca su odrasla. Milka je zadržala dostojanstvo, ali u očima joj je uvek tinjalo nešto nedorečeno. Jedne zime, među starim uspomenama iz gimnazije, pronašla je cedulju koju je možda i zaboravila: „Ako te uzmu, čekam te svake godine u julu, na Adi. Pod platanom kod vode. — J.“
Zanemela je. Da li je to bila istina, ili samo iluzija mladosti? Te godine je otišla na Adu. Nije ga bilo. I naredne – opet ništa. Prolazile su godine. I onda, šesnaest godina kasnije, pod platanom na Adi, dok je čitala knjigu u tišini julske popodnevske vreline, čula je glas: „Ako je i dalje Andrić, onda si to ti.“
Jovan je stajao ispred nje. Stariji, sede kose, ali sa istim osmehom. Iste oči. Srce joj je poskočilo.
„Dolazim svake godine“, rekao je. „Nisam znao da li si živa. Ili srećna.“
- Milka je kroz suze priznala: „Nisam bila srećna, Jovane. Bila sam sve što su tražili od mene. Ali nikada nisam bila – svoja.“
Sedeli su zajedno, ćutali, pa razgovarali. O propuštenim godinama. O deci. O životima koje su proživeli bez jedno drugog. Nisu se optuživali, nisu tugovali. Samo su prihvatili ono što jeste – da se ljubav nije ugasila.
- Kasno popodne proveli su u zagrljaju. Ne onom strasnom, mladalačkom, već tihom, sigurnom, kakav se sanja ceo život.
Te večeri, Milka se vratila kući i rekla Borku: „Ne želim više da glumim svoj život.“ On je pogledao u nju, bez besa. Samo s tugom. „Znao sam. Godinama. Samo nisam imao snage da te pustim.“ I rekao joj da ide.
- Mesec dana kasnije, Milka se preselila u Zemun. Počela da živi sama, da uči kako izgleda dan bez tišine u grudima. Jovan ju je čekao svake subote. Šetali su, držali se za ruke, kao nekada. Kao da se ništa nije izgubilo. Kao da je život konačno došao po njih.
Nije bilo kasno. Bilo je – tačno kada treba. Za njih.
