- Zvučaće čudno, ali moj suprug i ja smo se našli u situaciji u kojoj ne možemo da podnesemo svoju unučad. Pre nego što nas osudite, želimo da podelimo svoju priču, pa možda pokušate da razumete zašto se tako osećamo.
Kada je naša ćerka zatrudnela, bila je presrećna, iako trudnoća nije tekla bez komplikacija. Ubrzo smo saznali da nosi blizance i ta vest nas je oduševila. Nikada nismo ni sanjali da će nas život obradovati sa dva unuka odjednom.Nažalost, nakon porođaja ćerku je čekao dug oporavak. Dok je ležala u bolnici, moj suprug i ja smo preuzeli brigu o dečacima. Kada se vratila kući, nastavili smo da joj pomažemo, jer joj je bilo potrebno vreme da se privikne na novu svakodnevicu.
- Međutim, kako su prolazile godine, pomoć koju smo joj pružali počela je da se podrazumeva. Sve češće je dovodila dečake kod nas da bismo ih čuvali dok ona koristi vreme za odmor ili svoje obaveze. Isprva nije bilo teško, ali kako su rasli, tako su postali sve zahtevniji i teži za kontrolu.Ćerka nikada nije naučila svoju decu šta znači reč „ne“. Kada dođu kod nas, u roku od nekoliko minuta naprave potpuni haos po kući. Sve prevrnu, crtaju po zidovima, razbacuju stvari i ne obaziru se na naše opomene. Jednom prilikom sam jednog od njih pljesnuo po guzi nakon što je flomasterima obojio tapete u hodniku. Ćerka je zbog toga napravila veliku svađu i optužila nas da smo prestrogi.
Dodatno nas je zabrinula situacija kada smo nedavno primetili da je nestao novac iz naše sobe. Iako iznos nije bio veliki, za decu je to bogatstvo. Sigurni smo da su oni to uradili, ali ćerka odbija da prihvati istinu i tvrdi da njeni sinovi to ne bi mogli da urade.
- Više ne znamo kako da joj objasnimo da ne možemo stalno biti ti koji će snositi odgovornost za njenu decu. Iskreno joj govorimo da želimo svoj mir, ali ona nas ne razume. Naša kuća je mesto gde želimo tišinu i spokoj, a svaki njihov dolazak nam donosi stres i osećaj nemoći.
Shvatamo da zvuči strašno kada baka i deka priznaju da ne žele više da čuvaju svoje unuke, ali osećamo da je ovo granica koju ne možemo da pređemo. Ne znamo kako da joj stavimo do znanja da mora sama da preuzme potpunu brigu o njima, jer su njena deca – njen izbor i njena odgovornost.
BONUS TEKST
U selu Komarani, u srcu Limske doline, nedaleko od Prijepolja, početkom 20. veka živela je Ružica Pejović, žena čija priča i danas inspiriše generacije. Kao majka petorice sinova, Ružica je živela u vremenu koje je od ljudi tražilo hrabre odluke i ogromnu snagu. Upravo ona je svojim delima pokazala da je majčinska ljubav moćnija od svih društvenih i verskih barijera.
- Jedan od njenih sinova, mladić po imenu Risto, jednog dana je napustio roditeljski dom i otišao da živi kod imućne muslimanske porodice Poturak. U toj porodici prešao je u islam, promenio ime u Alija i uzeo njihovo prezime. Razlozi zašto je Risto otišao zauvek iz svoje kuće nikada nisu do kraja razjašnjeni. Neki veruju da je Ružica, iz čiste ljudskosti i saosećanja, poverila sina porodici koja nije imala dece kako bi oni dobili naslednika. Drugi pak misle da je u pitanju bila pomoć u teškoj životnoj situaciji. Ipak, ono što je sasvim sigurno jeste da ljubav između majke i sina nikada nije nestala.
Ružica nikada nije pravila razliku među svojom decom. Volela je Aliju jednako kao i svoju drugu decu. Po predanjima koja su se prenosila kroz generacije, ona je naizmenično boravila kod sina Luke, koji je ostao veran pravoslavlju, i kod sina Alije, koji je živeo kao musliman. U vremenu kada su podele po veri i poreklu bile duboko ukorenjene, ovakvo majčinsko ponašanje bilo je retkost i smatrano za nešto izuzetno hrabro i plemenito.
