Jedna jako emotivna i potresna priča koja je potresla celi region.U nastavku saznajte nešto o malenoj devojčici Mariji koja je preživela pakao na zemlji od onih koji su je trebali najviše paziti i čuvati..
- Marija Isabel rođena je 1970. godine u malom selu Tabua u Portugalu, kao zdrava beba, ali njeno detinjstvo bilo je daleko od običnog i srećnog. Njena majka, bolesna od meningitisa i sa ozbiljnim psihičkim problemima, nije prepoznala Mariju kao svoje dete. Kada je imala samo godinu dana, majka ju je ostavila u kokošinjcu, gde je provela narednih deset godina, gotovo bez ikakvog kontakta sa ljudima. Umesto topline i ljubavi, Marija je odrasla među pernatim životinjama, usvajajući navike slične ponašanju kokošaka. Iako je cela porodica znala za njenu sudbinu, niko nije preduzeo ništa da je izvuče iz tog okruženja.
Zanimljivo je da se majka drugačije odnosila prema svojoj starijoj deci – sinovima. Oni su imali tople krevete, redovne obroke i pohađali školu, dok je Marija bila potpuno zapostavljena. Čak i njeni braća, svesni njene tragedije, nisu joj pružili pomoć. Dok su ostala deca učila i igrala se, ona je bila osuđena da jede ostatke hrane pilića i žitarice, živeći u potpunoj izolaciji i nepoznanici za svet koji postoji izvan kokošinjca.
- Situacija se počela menjati tek 1976. godine, kada je jedna od tetaka saznala za Marijino stanje i obavestila lekare. Iako su lekari posetili kokošinjac i konstatovali ozbiljno psihičko kašnjenje, nisu preduzeli konkretne korake da joj pomognu. Marija je vraćena nazad u kokošinjac jer institucije nisu znale kako da se postave u ovakvom slučaju, a zajednica je odlučila da se ne meša u „tuđe stvari“. Ova duboka nepravednost pokazala je koliko je malo bilo brige i saosećanja prema detetu u tolikoj nevolji.
Prava prekretnica dogodila se 1980. godine, kada je medicinska sestra Marija Bijao čula za ovaj tragičan slučaj. Potresena strašnim uslovima u kojima je devojčica živela, odlučila je da reaguje. Kada je došla u selo, zatekla je Mariju u potpunoj devastaciji, i odlučila da je povede kod sebe, pružajući joj prvi pravi osećaj sigurnosti, topline i ljudske pažnje. Međutim, shvatila je da je za njenu potpunu rehabilitaciju potrebna stručna pomoć, te je zatražila podršku javnosti. Priča o “pilećoj devojčici” brzo je obišla Portugal i izazvala veliku pažnju medija i javnosti.
- Nakon što je smeštena u rehabilitacioni centar, stručnjaci su otkrili užasno stanje u kojem se Marija nalazila. Sa deset godina kretala se malim koracima, mahala rukama oponašajući krila ptica, nije govorila i ponekad je kokodakala, oponašajući zvuke koje je slušala dok je bila među živinom. Mentalno je bila na nivou dvogodišnjeg deteta, a uzrok tog zaostatka bio je potpuni nedostatak ljudskog kontakta u najvažnijem periodu njenog razvoja.
Godinama su se stručnjaci trudili da Mariju nauče osnovnim ljudskim veštinama. Naučila je da sedi, da izražava osnovne potrebe znakovima i da komunicira jednostavne emocije. Ipak, njena sklonost da imitira ptice ostala je njen način izražavanja i povezivanja sa svetom koji je tek upoznavala.
- Danas, više od četiri decenije nakon tog događaja, Marija i dalje živi u rehabilitacionom centru, zaštićena od očiju javnosti. Zaposleni ne dozvoljavaju novinarima pristup, želeći da je zaštite od stresa i radoznalosti. Nije objavljena nijedna njena nova fotografija poslednjih 25 godina, čime je njena privatnost sačuvana.
Sudbina Marije Isabel predstavlja jedno od najpotresnijih svedočanstava o zanemarivanju deteta i njegovim borbama da preživi u nemogućim uslovima. Njena priča podseća na važnost saosećanja, empatije i hrabrosti u brizi za najranjivije među nama, ali i na odgovornost društva da štiti i pomaže onima koji nemaju glas. Marijina životna borba ostaje inspiracija i opomena, podsećajući nas da ni jedno dete ne sme biti zaboravljeno niti ostavljeno samo.
