Da li ste se ikada pitali šta bi hteli da jedete kao Vaš zadnji obrok? U današnjem članku Vam donosimo potresnu ispovest kuvara u hospisu…
Za većinu ljudi, obrok je svakodnevna stvar, nešto što se dešava po navici i rutini. Ali za one koji se nalaze pred krajem života, jedenje postaje nešto više – to je susret sa uspomenama, trenutak utehe i poslednja veza sa svetom koji ostavljaju. U tim trenucima, hrana ne predstavlja samo gorivo za telo, već i snažan emotivni simbol.
- Spenser Ričards, glavni kuvar u jednom hospisu u Oksfordširu, deli iskustva koja pokazuju koliko priprema hrane može biti duboko lična, pa čak i sveta. Njegov posao nije samo kuvanje – to je čin empatije, pažnje i nežnosti. On svakodnevno priprema obroke za pacijente kojima je dijagnostikovana terminalna bolest, i često se dešava da priprema upravo ono što oni žele da pojedu poslednji put u životu.
„To nije posao koji možete raditi mehanički. Kada neko zna da mu se bliži kraj, njegova želja za određenim jelom ima mnogo dublje značenje nego što se spolja vidi. U tim obrocima su sećanja, osećanja, uteha i ljudskost“, kaže Spenser.
- Jedan od primera koji ga je posebno dirnuo bio je mladić od 21 godine koji se našao u hospisu. Nije mu prijao klasičan meni koji su drugi pacijenti dobijali – želeo je nešto sasvim drugačije. Odrastao je u urbanoj sredini i voleo je uličnu hranu, pa mu je Spenser pripremio obrok po njegovom ukusu, onako kako bi to uradio svaki prijatelj koji zna šta vas čini srećnim. Takav gest, kaže, nije samo kuvarski zadatak, već pokazivanje poštovanja prema nečijem identitetu i željama, čak i u najtežim trenucima.
Još jedan dirljiv trenutak bio je sa starijom gospođom koja je u hospisu proslavila 93. rođendan. Tokom života nikada nije slavila rođendane, ali je ovaj put, neočekivano, dobila tortu iznenađenja. Kada ju je ugledala, rasplakala se – ne zbog tuge, već od čistog, iskrenog uzbuđenja. Spenser joj je poklonio trenutak sreće, onaj koji nije imala nikad ranije.
- Upravo su slatkiši, kaže on, najčešći izbor pacijenata. Osobe koje su prošle kroz teške terapije poput hemoterapije često gube osećaj ukusa i mirisa, a mnoge namirnice im postanu neprijatne. Masna, slana i jako začinjena hrana ih odbija. Međutim, lagani deserti poput kolača, panakote, krem brulea ili jednostavne krem karamele, ne samo da im prijaju zbog blage teksture i ukusa, već podsećaju na nešto dobro, poznato i sigurno.
Zanimljivo je da su upravo stariji pacijenti, u osamdesetim ili devedesetim godinama života, oni koji najviše traže rođendanske torte. To su ukusi iz detinjstva, vremena kada su stvari bile jednostavnije i lepše. Takvi obroci bude uspomene na toplinu doma, porodične proslave, detinjstvo provedeno u kuhinji sa bakom. Te emocije, makar na kratko, zamene strah i neizvesnost.
- Mlađi pacijenti više preferiraju lagane, penaste poslastice – sladolede, želee i voćne kremove. Spenser veruje da te nežne teksture i prijatni ukusi donose telesni mir i psihološku utehu. Ponekad, kaže, detalj poput omiljenog deserta može učiniti da se čovek, čak i na kraju života, oseti kao osoba, a ne samo kao pacijent.
Na kraju, ono što ljudi najviše žele da pojedu nije spektakularno ili egzotično – to su jednostavne, poznate stvari. Ukusi detinjstva, hrane koju je spremala majka, omiljenog kolača iz mladosti, porodičnog recepta. Jer kada se život približi svom kraju, najvažnije postaju najjednostavnije stvari: toplina, pažnja i ono što nas podseća ko smo zaista bili.
U takvim trenucima, kuvanje prestaje da bude veština – postaje čin čiste ljubavi.
