Sećate li se načina odgoja Vaših roditelja?Da li su bili preterano strogi ili nježni?Kakav ste Vi tip roditelja ukoliko imate decu?U svemu pa i u roditeljstvu treba imati balans,previše strogoće a i ljubavi može uticati na to kako se naše dete kasnije probije u ovom teškom svetu..
Vaspitanje koje sam ja doživeo u detinjstvu nosi naziv koji sam kasnije, sa odmakom i razumevanjem, nazvao “turski tuševi”. To je kombinacija suprotnosti u roditeljskim pristupima – otac izuzetno strog, majka izuzetno nežna. Možda će neko pomisliti kako nežnosti ne može biti previše, ali to nije tačno. Ljubavi nikada nije previše – ona je neiscrpna i potrebna u svakom obliku. Ali nežnost, kao poseban izraz emocija, može da postane preterana, naročito kada nije u ravnoteži sa drugim aspektima vaspitanja.
Zašto baš “turski tuševi”? Zato što podseća na tu smenu tople i hladne vode. Otac bi me kaznio, često strogo i odlučno, a zatim bi majka dolazila da me teši, privijala bi me uz sebe, donosila čokoladu, mazila. I tako bi se dan za danom smenjivale krajnosti. Iako su oba roditelja postupala iz svojih uverenja i ljubavi, takva suprotnost unosi zbunjenost u detetov razvoj.
Dete, da bi se zdravo razvijalo, trebalo bi da ima mogućnost da se identifikuje sa oba roditelja. Ne da kopira jednog, a odbacuje drugog, već da pronađe balans između njihovih osobina. Roditelji ne moraju biti isti, niti treba da se ponašaju na potpuno jednak način, ali bi trebalo da imaju sličan vaspitni pristup. Zato i pedagozi savetuju da i otac i majka budu umereni – umereno strogi, ali i umereno nežni. Kada jedno daje previše, a drugo uskraćuje, dete gubi jasnoću i sigurnost.
Takav disbalans u vaspitanju doveo je do toga da sam kao mladić bio izrazito buntovan, naročito prema ocu. Ipak, on je imao jednu osobinu koju danas jako cenim – bio je mudar. Nije pokušavao da me slomi, već da me usmeri. Kada sam imao četrnaest godina, dao mi je jednu običnu svesku i rekao: „Piši.“ Bio sam zbunjen i upitao ga šta da pišem. Njegov odgovor bio je jednostavan: „Piši svakog dana šta radiš, ali ne samo to. Piši i šta misliš, i šta osećaš.“
To pisanje, koje je na početku izgledalo kao još jedna obaveza, postalo je jedan od najvažnijih delova mog odrastanja. Taj dnevnik sam pisao punih deset godina. Kroz pisanje sam učio o sebi, razvijao sam misli, izražavao emocije koje možda nikada ne bih izgovorio naglas. Nisam tada znao da će me upravo to odvesti ka književnosti.
Danas sam član Akademije nauka, ali ne u odeljenju za medicinu, iako sam lekar, već u odeljenju za književnost. Ljudi se često iznenade kad to čuju. Međutim, sve je počelo u onoj svesci. Dan za danom, kako sam beležio misli, zapažanja, stanja i osećanja, moj stil se razvijao. Naučio sam kako da pišem jasno, iskreno, promišljeno. I što je najvažnije, naučio sam da posmatram sebe s vremenskim odmakom.
Pisanje mi je omogućilo da se ne osvrćem unazad samo kroz fotografije, koje pokazuju spoljašnjost, već kroz reči koje su oslikavale moj unutrašnji život. Gledao sam kako sam rastao, grešio, menjao se. Uviđao sam šta bih danas učinio drugačije, kako bih se poneo bolje, razumeo više.
To je i smisao vaspitanja i ličnog razvoja – ne savršenstvo, već neprekidno popravljanje. Da se ne zaustavimo na slici o sebi iz prošlosti, već da svakodnevno tragamo za sobom boljima, zrelijima i mudrijima.
