Većina nas je odrasla uz rečenicu “Preči ti je komšija nego familija” ali kako je vreme odmicalo,kako su životi postajali sve užurbaniji niko više nije imao vremena ni volje za suživot sa komšilukom.Šta se to dešava danas pišemo Vam u nastavku članka te se nadamo da će te nakon čitanja imati drugačije međuljudske odnose.A za sada evo jedne tople i istinite priče iz komšiluka – onakve kakve vraćaju veru u ljude i podsećaju nas koliko malo treba da svakodnevica dobije smisao.
- U zgradi u Novom Sadu, u jednom od onih starih ulaza gde se još uvek oseća duh Jugoslavije, živi baka Rada. Ima 84 godine, živi sama od kad joj je muž preminuo pre šest godina. Deca su joj u inostranstvu – zovu, pomažu, ali fizički ne mogu biti tu. A godine, kao godine, ponekad donesu slabost, a ponekad samo usamljenost.
U istom ulazu, sprat ispod, živi mlada porodica – Milica i Ivan sa dvoje male dece. Kad su se tek uselili, baka Rada im je odnela pitu da im poželi srećan početak. “Deco, ništa nije vredno ako nemate mir u komšiluku”, rekla je tad kroz osmeh.
- I tako je počelo. Njihova deca su joj postala kao unuci. Milica joj svake nedelje donosi supu ili kolač. Ivan joj popravlja sve – od kapije do bojlera. A kad dođe penzija, baka Rada obavezno njima kupi nešto slatko. „Za moje ptiće“, kaže. Uveče, kad Ivan dođe s posla, obavezno svrati kod nje „na minut“, da vidi treba li joj šta. Deca je zovu „baka Rado, pričaj nam priču iz tvog detinjstva“, i ona im, sa osmehom i suzom u oku, priča kako se nekada igralo klisa i klikera.
Kad se razbolela prošle zime, oni su je vodili kod lekara, donosili joj lekove, merili joj pritisak. A ona kaže: „Nikad nisam sama. Moji su daleko, ali moji su tu – ispod mene.“Nema tu ni interesa, ni koristi. Samo ljudi – jedni uz druge.
- Nekada su komšije bile više od ljudi koji žive pored nas. Bile su produžena ruka porodice, rame za plakanje, a neretko i šapat saveta kad sve drugo zataji. Znalo se kad baba Milica kuva sarmu – cela zgrada bi zamirisala. Znalo se i kad se kod Marka slavi slava – vrata nisu morala da se kucaju, samo se uđe. Deca su se igrala u dvorištu do mraka, a majke su s prozora vikale: “Ajde unutra, ‘ladna ti je supa!”Danas, kad se osvrnemo, pitamo se: gde je nestalo to vreme? Zašto više ne znamo ni kako se zovu ljudi koji žive do nas?
Sve je počelo tiho, skoro neprimetno. Prvo su nestali ključevi ispod otirača. Onda su vrata počela da ostaju zatvorena. Komšijska pomoć zamenjena je porukom u Viber grupi: “Ko mi je blokirao auto?” Osmesi u liftu zamenjeni su pogledima u telefon. Umesto šoljice kafe kod komšinice, sada imamo recenzije na internetu. Sve je postalo brzo, praktično, ali i – prazno.
- Ne možemo reći da smo loši ljudi postali, ali kao da smo postali – zaboravni. Zaboravili smo da nekad reč utehe vredi više od svih saveta na svetu. Zaboravili smo da nije sve u vremenu koje imamo, već u ljudima s kojima ga delimo.
Setimo se samo kakav je osećaj kad se ujutru probudiš i znaš da imaš koga da pozoveš ako ti nestane šećera, da imaš na koga da se osloniš kad odeš na more – neko da zalije cveće, da pogleda stan, da ti kaže: “Ne brini, sve je u redu.” I to nije mala stvar. To je vrednost.
- Možda je vreme da se ponovo prisetimo da život nije samo posao, računi i trka sa vremenom. Život je i da zastaneš ispred kapije i pitaš komšiju: “Kako su ti deca?” Da staviš još jednu šolju kafe kad čuješ da neko prolazi hodnikom. Da ne zaboraviš da ponekad nije internet taj koji te povezuje sa svetom, već osoba koja sedi preko puta tebe.
Možda ne možemo vratiti prošlost, ali možemo joj vratiti smisao. Početi malim stvarima – osmehom, pitanjem, gestom. I tada možda shvatimo – komšija nikuda nije ni otišao. Samo je čekao da ga se setimo.
