Retki su oni koji u familiji nemaju nekoga ko nije otišao trbuhom za kruhom,mladi a i oni stariji za boljim sutra idu u inostranstvo da bi zaradili i obezbedili egzistenciju za sebe i svoje porodice.U današnjem članku Vam prenosimo jednu ispovest čoveka koji je proveo mukotrpno vreme radeći u Nemačkoj a posle doživeo šok od vlastite porodice..
- Priča o mladiću iz Štutgarta koji je odlučio da podeli svoje iskustvo sa rodbinom iz Srbije izazvala je veliku pažnju i emotivne reakcije na društvenim mrežama. U suštini, njegova ispovest nije samo lična priča, već i ogledalo jednog šireg fenomena koji se sve češće pojavljuje među našim ljudima koji žive i rade u inostranstvu.
Mladić, uspešan inženjer u prestižnoj automobilskoj kompaniji u Nemačkoj, dodatno angažovan u dizajnu felni za sportske automobile, tvrdi da mu je život finansijski stabilan. Međutim, upravo ta stabilnost postala je izvor problema – ne zbog njega samog, već zbog očekivanja koja su mu nametnuta od strane njegove rodbine u Srbiji.
- Kako sam navodi, rado pomaže. Nije mu teško da šalje novac, donosi poklone, pomaže oko školovanja i svakodnevnih potreba svojih bližnjih. Ipak, vremenom je počeo da oseća kako se njegova dobrota ne ceni, već se podrazumeva, a čak i to što daje – počelo se kritikovati. Ono što je njemu dar od srca, drugima postaje predmet upoređivanja i nezadovoljstva.
Posebno ga je pogodilo saznanje da je njegova rodbina, koja mu se redovno žali na tešku finansijsku situaciju, u isto vreme putovala više puta na more, birajući luksuzne destinacije, o čemu mu nikada nisu rekli. Umesto zahvalnosti, dočekale su ga kritike – zašto njihovom detetu nije kupio skuplje patike, zašto mu nije obezbedio automobil kakav sam vozi. Osećaj da se njegova velikodušnost ne ceni, već meri i osporava, duboko ga je razočarao.
- Vrhunac razočaranja nastupio je kada je on, po prvi put, zatražio pomoć od iste te rodbine – novčanu podršku za plaćanje školarine za master studije. Odgovor je bio jasan i kratak: “Ne možemo.” Iako je znao da imaju, pomoć nije stigla. Tada je počeo da razmišlja da potpuno prekine kontakt sa njima.
Ova situacija pokrenula je lavinu komentara, a mnogi korisnici društvenih mreža stali su na njegovu stranu. Neki su savetovali da ubuduće pomaže samo one koji su zaista zahvalni, a drugi su se našalili na sopstveni račun, ističući kako bi i oni voleli da dobiju makar „golf peticu“ i patike s akcije, bez ikakvih prohteva.
- Jedan komentar posebno odjekuje. Osoba koja je odrasla u Srbiji podelila je svoje iskustvo – kako nikada nije tražila pomoć od rodbine iz inostranstva, čak ni kada je bilo najteže. Odrasla je u uverenju da se snalaziš koliko možeš, a da pomoć nije pravo, već privilegija. Taj stav odražava jedan zaboravljeni oblik dostojanstva i zahvalnosti koji danas sve više blede.
Priča iz Štutgarta otvara niz važnih pitanja: da li je pomoć obaveza ili čin dobre volje? Kada pomaganje postaje iskorišćavanje? Gde je granica između brige za porodicu i gubitka sopstvenog mira?
- Pomoć bližnjima, posebno iz inostranstva, duboko je ukorenjena u našoj kulturi. Međutim, pomoć gubi smisao ako se ne prati zahvalnošću i međusobnim poštovanjem. Kada se očekuje kao obaveza, bez razumevanja, kada se meri i kritikuje, tada prestaje da bude izraz ljubavi – postaje teret.
Možda je pravi odgovor u balansu. Pomoći – da, ali ne po svaku cenu. Postaviti granice – ne iz sebičnosti, već iz potrebe za očuvanjem dostojanstva, i svog i tuđeg. Jer prava pomoć je ona koja podiže, a ne ona koja se koristi kao merilo vrednosti i alat za manipulaciju.
- Ova priča nije izuzetak, već primer mnogih sličnih sudbina. I zato je važno o njoj govoriti – kako bi svako ko se pronađe u sličnoj situaciji znao da nije sam, i da ima pravo da kaže: dosta je.
