Izgrađen u planini Ostrog u Crnoj Gori Manastir Ostroški je poznat diljem sveta po svojim duhovnim i isceliteljskim moćima.Nekadašnji Iguman manastira je u jednom interviju naglasio neke bitne stvari koje su nažalost zaboravljene u brzom načinu života..
- Govoreći o Crkvi, njenoj ulozi i duhovnom značaju, umirovljeni episkop Jovan, nekadašnji iguman manastira Ostrog, ukazao je na duboku istinu – da Crkva nije samo zdanje od kamena, već živo telo naroda, zajednica okupljena oko Hrista, pozvana na svetost. Tokom nedavne liturgije služene na praznik Svetog Kirila Aleksandrijskog u manastiru Ostrog, vladika Jovan obratio se vernicima snažnim rečima koje nisu bile puko teološko izlaganje, već poziv na preispitivanje i unutrašnju promenu.
U atmosferi svetinje, pod svodovima koji vekovima svedoče veru naroda, njegove reči su odzvanjale jasno i potresno. Istakao je da se veličina Crkve ne meri brojem njenih članova ili spoljašnjim uticajem, već po broju svetih ljudi koje je iznedrila. Svetost, kako je rekao, ne znači izuzetnost u ljudskom smislu, već zrelost duha i potpunu predanost Hristovoj volji. To je odgovornost svakog hrišćanina, ne privilegija izabranih.
- Posebno se osvrnuo na značenje posta, naglašavajući da ga savremeni čovek često pogrešno razume i svede na dijetalnu praksu. Post, po njegovim rečima, nije nikakav režim ishrane, već duhovna borba, način pročišćenja i povezivanja sa Bogom. Bez molitve, bez pokajanja i praštanja, bez iskrene unutrašnje promene, svaki post ostaje prazan i besmislen. Suština posta jeste u tome da čovek uči da se odrekne samoga sebe, svog egoizma, da bi se približio Hristu i bližnjima. Ako u srcu nema ljubavi, ako nismo spremni oprostiti, onda nismo ni spremni za pričešće.
Na poseban način dotakao se i stanja u društvu, posebno bolesti zavisti, koja, kako je istakao, razara zajednicu iznutra. Govorio je o tome kako se sposobni i pametni ljudi često udaljavaju od svoje zemlje jer im se ovde ne daje priznanje, već osporavanje. Nedostatak poštovanja, razaranje porodice, zapušteno vaspitanje dece – sve to, prema njegovim rečima, vodi ka nestanku svetosti, a time i nade u budućnost. Bez domaćinskog odnosa u porodici i društvu, nema temelja na kojem bi svetost mogla da raste. A bez svetosti, nema ni duhovne snage ni narodne obnove.
- Njegove reči nisu bile grube optužbe, već topla, očinska opomena. Bio je to poziv da se vratimo izvorima – Crkvi, porodičnoj slozi, međusobnom razumevanju. Liturgija tog dana u Ostrogu nije bila samo verski obred, već trenutak kada su duše bile otvorene za istinu. Kao da je vreme stalo, a svetinja progovorila kroz glas svog nekadašnjeg igumana.
Bila je to poruka nade – da svetost nije daleka i nedostižna, već moguća svakome ko je spreman da živi u skladu sa jevanđeljem. Ostrog je tog dana disao u ritmu tihe molitve, kroz šapat pokajanja i snagu vere, podsećajući da su vrata svetosti otvorena svima, ali da kroz njih moramo proći sa poniznošću, čistim srcem i voljom da budemo bolji – ne samo pred Bogom, već i jedni pred drugima.
BONUS TEKST
Pravoslavni vernici danas odaju poštovanje jednom od dvanaestorice Hristovih apostola – Svetom Judi, koji se ne sme mešati sa Judom Iskariotskim, poznatim po izdaji. Ovaj Juda, poznat i pod imenima Tadej i Levije, pripadao je plemenu Davidovom i Solomonovom, a bio je sin Salomije i Josifa, koji je kasnije bio vereni muž Presvete Bogorodice.
- U njegovoj porodici bilo je četvorice braće, a najistaknutiji među njima bio je Jakov, poznat kao „brat Gospodnji“, jer je, za razliku od drugih, dobrovoljno dao deo svog nasledstva Isusu. Juda je bio svestan svojih grešaka iz mladosti – neverovanja, zavisti i pomanjkanja bratske ljubavi – pa je često isticao da je brat Jakovljev, smatrajući da nije dostojan da se nazove Gospodnjim bratom.
Juda je tokom života gajio duboku i iskrenu veru u Hrista. Njegova predanost Gospodu bila je toliko snažna da je želeo da celokupno čovečanstvo upozna istinu i milost Isusovu. Nakon što se Hristos uzneo na nebo, Juda je krenuo na put apostolskog delovanja. Najpre je propovedao u krajevima poput Judeje, Galileje, Samarije i Idumeje, a kasnije je širio evanđelje i po Arabiji, Siriji i Mesopotamiji, a postoji verovanje da je stigao i do Persije.
