“Kroz trnje do zvezda” je izreka koja vredi za većinu nas,a na svojoj koži ju je osetio i Dejan kada je nakon jedne noći celi njegov život preokrenut naglavačke.
- Dejan Izgarević, mladi lekar iz Srbije, po završetku Medicinskog fakulteta u Beogradu, suočio se sa stvarnošću koja nije ispunila njegova očekivanja. Iako je s ponosom diplomirao 2000. godine, brzo je shvatio da u tadašnjoj Srbiji mogućnosti za mlade lekare nisu obećavajuće. Umesto početka karijere i usavršavanja, suočio se s neizvesnošću, bez realne šanse da radi posao za koji se školovao.
U želji da potraži bolje uslove, Dejan je odlučio da okuša sreću u inostranstvu. Ubrzo se našao u Briselu, glavnom gradu Belgije, bez znanja jezika i bez poznanstava. Iako mu je po dolasku pošlo za rukom da pronađe skroman stan u centru grada, brzo je uvideo da u evropskim metropolama upravo centar često predstavlja zonu socijalno ugroženih. Pored borbe za egzistenciju, krenuo je i u mukotrpno učenje jezika, jer je znao da bez toga nema šanse za profesionalni napredak.
- Nakon dve godine učenja i pokušaja da mu belgijske institucije priznaju diplomu, suočio se s odbijanjima. Počeo je da razmišlja o povratku u Srbiju. Tada se, sasvim neočekivano, njegov život promenio. U zgradi u kojoj je stanovao, vlasnik je izdao jednu sobu čoveku koji je većinu vremena provodio na ulici, u društvu psa, neurednog izgleda, s dugom kosom i bradom. Taj čovek zvao se Frank.
Frank mu se obratio na ulici i zatražio dva evra za pivo. Dejan mu je dao novac, ne razmišljajući previše. Sledećeg dana, Frank ga je ponovo pozdravio rečima „Dobar dan, doktore“, što je Dejana zbunilo. Objasnio mu je da nije lekar jer mu diploma nije priznata. Frank je samo klimnuo glavom i nije više ništa rekao.
- Dan kasnije, Dejan je ispred vrata pronašao ceduljicu na kojoj je pisalo da ima zakazan sastanak u vezi sa priznavanjem diplome. Ispod toga je stajala adresa i ime doktorke. Iako sumnjičav, odlučio je da ode. Na adresi je zaista dočekala doktorka, koja ga je primila s poštovanjem. Već sledećeg dana zakazala mu je razgovor sa dekanom i komisijom zaduženom za nostrifikaciju diplome. Takođe mu je ponudila mogućnost da asistira na operacijama u njenoj privatnoj klinici, uz adekvatnu naknadu.
Dejan je za tri meseca uspešno nostrifikovao diplomu. Započeo je specijalizaciju iz hirurgije i u narednim godinama radio u najeminentnijim bolnicama specijalizovanim za transplantaciju. Postao je šef urgentnog odeljenja hirurgije i ostvario uspeh kakav teško da bi postigao kao lekar u Srbiji.
- Ali Frank je nestao. Nije ga viđao mesecima. Dejan je osećao prazninu i tugovao, lutao ulicama Brisela ne bi li ga pronašao. Tek posle mnogo vremena, tokom jedne operacije, usudio se da pita doktorku ko je zapravo taj čovek koji mu je pomogao. Odgovor koji je dobio bio je iznenađujući.
Frank je pripadao uglednoj porodici arhitekata, ali je u saobraćajnoj nesreći izgubio ženu i dete. Nakon tragedije, napustio je sve i pet godina proveo van društva. Kada se pojavio kod doktorke, zamolio ju je da pomogne Dejanu. I ona je to učinila, iz poštovanja prema Frankovoj porodici.
- Godine su prolazile. Dejan je 2012. godine na trenutak ugledao Franka kako silazi u metro. Pokušao je da ga stigne, ali je bio prekasno. I tada je, kao i prvi put, Frank nestao bez traga.
Dejan Izgarević je iz svoje priče izvukao važnu životnu lekciju – nikada ne treba suditi čoveku po izgledu. Ne znamo čije ruke nas mogu izvući iz tame i vratiti na pravi put. Ako već ne možemo pomoći, ne treba ni odmagati, niti ikoga omalovažavati, jer upravo oni koji deluju kao „najmanji“ u očima sveta – ponekad čine najveće stvari.
