Gubitak naših najmilijih ostavlja velike rane u našim srcima, stoga se svako od nas bori sa svojom tugom onako kako zna i umije. U nastavku današnjeg članka Vam donosimo par savjeta od Oca Andreja u vezi nošenja nakita preminulih osoba…
Pravoslavni sveštenik Andrej Efanov u svojim tumačenjima često donosi smiren i uravnotežen pristup koji se oslanja na temeljne hrišćanske vrednosti, zdrav razum i saosećanje. Jedno od pitanja koje se često postavlja vernicima jeste – da li je ispravno i bezbedno nositi nakit koji je pripadao preminuloj osobi? Mnogi ljudi, vođeni narodnim verovanjima, strahuju da takvi predmeti mogu „preneti“ negativnu energiju, zadržavati duh ili donositi nesreću.
- U nekim tradicijama ukorenjeno je uverenje da stvari koje su bile u vlasništvu pokojnika ostaju „natopljene“ tugom, patnjom ili zlom srećom. Međutim, Efanov naglašava da ovakva shvatanja nemaju nikakvo uporište u pravoslavnom učenju. Za crkvu, svaki predmet – pa i nakit – jeste samo to: predmet, stvar koja sama po sebi nema nikakvu moć da utiče na čovekovu sudbinu, niti da prenosi zlo ili dobro.
Ipak, postoji aspekt koji je važno uzeti u obzir – higijenski. Ako je nakit bio u neposrednom kontaktu sa telom pokojnika, posebno u bolničkim ili nepovoljnim uslovima, preporučuje se da se temeljno očisti pre nego što se stavi ponovo u upotrebu. Sveštenik savetuje da se takvi predmeti dezinfikuju alkoholom ili blagim antiseptikom, čime se uklanjaju eventualni tragovi bakterija i predmet postaje fizički siguran za nošenje.
- Efanov pritom ističe da čišćenje nakita nikako ne znači uklanjanje uspomene. Naprotiv, to je korak kojim predmetu dajemo novi život. Kada se nakit očisti i sa pažnjom sačuva, on može postati dragoceni simbol sećanja, izraz ljubavi i bliskosti sa osobom koja više nije među nama. Takav predmet ne treba da izaziva strah, već da budi osećaj mira, podseća na zajedničke trenutke i vrednosti koje je ta osoba ostavila u nasleđe.
U hrišćanskoj tradiciji fokus nikada nije bio na stvarima, nego na emocijama i duhovnoj vezi. Vera nije strah od predmeta – ona se temelji na molitvi, ljubavi i poštovanju prema pokojnicima. Ako se nakit nosi sa iskrenom namerom i zahvalnošću, on postaje produžetak tih osećanja, tiha molitva koja nas povezuje sa voljenima i simbol duhovnog nasleđa.
- Za one koji osećaju tugu ili nesigurnost zbog ovoga, crkva preporučuje i dodatne duhovne korake: molitvu za pokoj duše, prisustvo bogosluženjima i organizovanje pomena. Ti činovi donose utehu i snagu, jer podsećaju da smrt u hrišćanskom shvatanju nije kraj, već prelazak u večni život.
Važno je naglasiti da sveštenici nikada ne savetuju bacanje ili uništavanje predmeta koji su pripadali pokojnicima. Ako nošenje izaziva nemir, nakit se može pažljivo odložiti, pokloniti nekome kome će značiti ili sačuvati kao porodičnu relikviju. Ne treba dopustiti da iracionalni strah upravlja našim postupcima.
- U današnjem svetu, gde su informacije dostupne, ali često pogrešno protumačene, ovakva pitanja lako izazivaju podeljena mišljenja i neosnovane strahove. Međutim, važno je zapamtiti da sujeverje udaljava čoveka od prave vere. Dok sujeverje gradi zidove straha, pravoslavlje uči da gradimo mostove poverenja, zahvalnosti i ljubavi.
Nošenje nakita preminulih nije grešno niti je u suprotnosti sa hrišćanskim učenjem. Ključno je da se predmet očisti i učini higijenski bezbednim, a zatim nošen sa sećanjem i poštovanjem prema osobi kojoj je pripadao. U tom kontekstu, svaki komad nakita postaje ne samo ukras, već i simbol neprekidne veze, ljubavi koja nadilazi vreme i prostora.
- Zato, umesto da se prepuštamo strahu i praznoverju, važno je pronaći mir i snagu u veri. Nije važno šta nosimo, nego na koji način to činimo i s kakvim osećajem u srcu. Predmet koji nas povezuje s prošlim generacijama, ako ga nosimo sa zahvalnošću, može biti blagoslov, a ne teret.
