Jedna od najvažnijih figura u životu svakoga od nas jeste majka.Osoba koja je kuharica,odgajateljica čistačica i doktorka.Osoba koja ne traži zahvalu za posao koji obavlja ali velike greške se rade upravo tako.Njen posao je nevidljiv i retko ko to primeti dok mu je majka živa..
- Deluje kao da ima bezbroj ruku, poput hobotnice, koje je neprestano vuku na različite strane. Dok pokušava da sve drži pod kontrolom, svet oko nje se nesvesno oslanja na tu snagu, ne nudeći joj ni trenutak predaha. Njen dan počinje pre nego što se ostali probude, a završava se kasno u noć. Njeni napori prolaze neprimećeno jer je navikla da ne traži pomoć. Govori kako sve može sama, kako je naučila da se oslanja isključivo na sebe. I zaista, iz spoljašnje perspektive deluje kao da je nepokolebljiva – dok kuva ručak, pravi planove za posao, pomaže deci oko školskih obaveza, a u isto vreme u glavi pravi računicu za račune i razne obaveze koje neprestano stižu.
Iza te spoljašnje snage krije se tiha iscrpljenost, ona koju niko ne vidi jer se ni ona sama ne usuđuje da je prizna. Nije stvar u tome da ne zna kako da zatraži pomoć – već u tome što ne veruje da ima pravo na nju. Vremenom, taj osećaj se učvrstio i pretvorio u svakodnevicu.
- Najtužnije od svega jeste što njen trud kod kuće ne nailazi na istinsku zahvalnost. Kada bi neko, u znak divljenja, pohvalio njenog muža zbog žene koja sve stiže, on bi uz osmeh i dozu ironije rekao: „Šta fali meni?“ U toj rečenici nema priznanja njenoj snazi ni zalaganju. Nema priznanja neprospavanim noćima, tišinama u kojima je gušila brige, ni odricanjima zbog kojih porodica ne oseća teret svakodnevice. Umesto toga, postoji samo podsmeh, tihi zaborav svega što je ona svakodnevno davala, sve što jeste.
Ova priča podseća na jednu staru arapsku legendu o starcu Abdullahu, čoveku koji je u poznim godinama života odlučio da ostavi trag. Živeo je sam u pustinji i sanjao da iskopava jezero – oazu u kojoj će se njegovi potomci jednog dana rashlađivati. Nije imao nikakvu pomoć, ali je neumorno kopao devet godina. Na kraju, kiša je došla i ispunila rupu vodom. Jezero je postalo pravo čudo u pustinji.
- Ljudi su dolazili da ga vide i divili se njegovom trudu. Ipak, Abdulah nikada nije prihvatao pohvale. Govorio je da to nije ništa posebno, da postoje veća i lepša jezera, i da ono što je on uradio nije vredno divljenja. Vremenom su i drugi počeli da gledaju na jezero njegovim očima. Prestali su da ga vide kao čudo – umesto toga, počeli su u njemu da peru odeću, da u njemu ispiraju noge. Voda se zamutila. Život u jezeru nestao. I sav njegov trud izgubio je sjaj. Tada je starac shvatio – ljudi su njegov trud cenili tačno onoliko koliko ga je i on sam cenio. Svojim umanjivanjem vrednosti svega što je stvorio, poslao je poruku da to nije važno.
Ova priča je duboka poruka svim onim ljudima koji svakog dana ulažu nevidljiv trud, posebno ženama koje žive u senkama svojih porodica, koje svakodnevno daju sve od sebe, a nikada ne stanu ispred svog rada da kažu: „Ovo sam ja stvorila.“ Ako ti ne vidiš vrednost u onome što radiš, neće je ni drugi prepoznati.
- Zato je važno stati, osvrnuti se, udahnuti duboko i priznati sebi: svaki dan koji si preživela, svaki obrok koji si pripremila, svaki problem koji si rešila, svaki osmeh koji si izmamila – to su tvoje pobede. Male na prvi pogled, ali ogromne u svojoj suštini.
Na kraju, kao jednostavan, ali moćan podsetnik na snagu pozitivnog duha, dolazi i osmeh. Nije osmeh samo izraz sreće – on je i poruka telu da može da se opusti, poruka umu da nije sve izgubljeno. Naučno je dokazano da osmeh oslobađa hormone koji pomažu da se osećamo bolje, smanjuje stres i ublažava bol. Još važnije – osmeh je zarazan. Kada ga uputiš drugome, otvaraš mogućnost da se i on osmehne. Tako se stvara nevidljiva mreža podrške i topline.
- I zato, kada sledeći put pomisliš da to što radiš nije posebno, seti se jezera u pustinji. Tvoje delo je vredno. Tvoja borba je važna. A ako ti to ne kažeš sebi, svet neće znati da to kaže za tebe.
