Nostalgija je osećaj tuge koji nam se javlja kada se prisećamo vremena koja su iza nas,ta sećanja ne moraju uvek biti lepa češće nas obuzmu ona malo ružnija no danas to nije slučaj,prisećamo se stare Jugoslavije,domova u kojima smo svi odrastali a u nastavku današnjeg članka pročitajte nešto o tome i pogledajte našu galeriju slika..
- Kako vreme neumitno prolazi, a tehnologija nezaustavljivo napreduje, mnoge stvari koje su nekada bile neizostavan deo svakodnevice postaju sećanja, uspomene koje danas bude nostalgiju. Život prosečnog Jugoslovena bio je obeležen jednostavnošću, skromnošću, ali i toplinom doma, zajedništvom i posebnim predmetima koji su imali značaj daleko veći od svoje praktične funkcije.
Jedan od najčešćih motiva iz tog vremena bio je čuveni „nedodirljivi“ set posuđa – tanjiri, šoljice ili čaše, koji su stajali zaključani u vitrini ili na najvišoj polici. Oni su se čuvali za specijalne prilike koje su retko kad bile dovoljno „specijalne“ da bi ih izmamile iz skloništa. Mnogi će se složiti da su ovi setovi češće sakupljali prašinu nego što su služili svojoj svrsi, ali su imali neprocenjivu simboliku – odraz pažnje, ponosa domaćice i potrebe da se za goste uvek ima nešto „posebno“.
- Na sred stola, naročito kada stigne gost, obavezno bi se našao bokal – najpre keramički, ukrašen cvetnim motivima, a kasnije stakleni, često sa čašama koje su bile deo istog seta. Voda iz česme se nije nudila direktno u čaši, već se sipala iz bokala, s pažnjom i dostojanstvom koje su domaćini pridavali i najobičnijim trenucima gostoprimstva.
Pod nogama, u svakoj prostoriji, nalazio se tepih – masivan, često crvene ili zelene boje, sa upečatljivim šarama koje su bile sinonim stila i topline doma. Bez njega prostorija je delovala „gola“, nedovršena. Tepih je bio mesto okupljanja, igranja, sedenja – ne samo podloga, već deo porodičnog života.
- Na komodama, policama i TV stalcima stajale su kristalne ili imitacije kristalnih vaza, ukrasnih činija i kutijica. Njihova vrednost nije ležala u materijalu, već u činjenici da su često bili pokloni za važne prilike, kao što su venčanja, rođenja ili useljenja. Deca su ih gledala sa strahopoštovanjem – i velikim oprezom, jer je lomljenje takvog predmeta značilo ozbiljnu porodičnu „katastrofu“.
Neizostavan detalj u svakom domu bio je i goblen. Ručno vezen, visio bi iznad troseda, na ulazu, u hodniku… Prikazivao je pejzaže, mrtvu prirodu, religiozne ili narodne motive. Goblen nije bio samo ukras – on je predstavljao trud, strpljenje i posvećenost, posebno ako ga je izvezla neka članica porodice.
- Muzika je imala posebno mesto u životima tadašnjih porodica. Slušala se sa ploča na gramofonima. Kupovina ploče, naročito ako je reč o stranom izvođaču, bila je pravi poduhvat. Ljubitelji muzike su se trudili da sačuvaju svaku ploču kao blago, a gramofoni su često bili ponos doma, uređaji oko kojih su se okupljali članovi porodice.
Ne treba zaboraviti ni čuveni escajg koji je bio „onaj pravi“ – često dolazio u koferčiću ili kutiji sa baršunastom postavom, i koristio se samo za posebne prilike. Bio je to gotovo obavezni deo svakog domaćinstva, bez obzira na broj članova ili primanja.
- U domovima su se koristili i limeni tanjiri i šerpe, a dame su u fiokama čuvale limene viklere za kosu, jer su se smatrali najboljim za pravljenje savršenih lokni. I, naravno, kako ne pomenuti legendarnog člana porodice – usisivač „Sloboda-Čačak“. Glasno, ali moćno čudo tehnike, koje je postalo simbol efikasnosti i trajnosti, često je trajalo decenijama i prenosilo se sa kolena na koleno.
Danas, mnoge od tih stvari žive samo u sećanjima. Ipak, one podsećaju na jedno vreme koje je bilo sporije, možda skromnije, ali bogatije u nekim drugim vrednostima – porodičnim okupljanjima, zajedništvu, i uvažavanju sitnica koje su život činile lepšim.
