Ponekad je jedino fotografija naša poveznica sa našim dragim osobama no postoje neka verovanja koja govore o lošoj sreći u držanju slika preminulih osoba u našem domu..Verujete li u starinska predviđanja ili ste apsolutno okrenuti kao modernom načinu života?
- Fotografije preminulih osoba zauzimaju posebno mesto u mnogim domovima i srcima, jer one ne predstavljaju samo uspomenu, već i emocionalni most prema onima koji više nisu među nama. Ipak, u različitim kulturama i duhovnim učenjima postoje vjerovanja da takve slike ne treba držati na vidnim mestima. Prema tim vjerovanjima, slike pokojnika nisu samo papir s ispisanom bojom, već nosioci energije osobe koja je preminula, i njihovo prisustvo u svakodnevnom prostoru može imati poseban, ponekad i negativan, uticaj na žive.
Mnogi ljudi osećaju snažnu potrebu da zadrže fotografije dragih osoba koje su preminule, jer one bude sećanja i donose utehu. Međutim, određene duhovne tradicije upozoravaju da stalno izlaganje ovih slika, naročito u prostorijama gde se provodi najviše vremena, može imati posledice. Veruje se da slike pokojnika mogu nesvesno da povuku vitalnu energiju živih osoba, utičući na njihovu fizičku i emocionalnu ravnotežu.
- Zato se preporučuje da fotografije preminulih ne budu postavljene na zidove, police ili stolove u dnevnim sobama, spavaćim sobama i drugim mestima u kojima se ljudi često okupljaju ili odmaraju. Umesto toga, savetuje se da se takve slike čuvaju u posebnim albumima ili kutijama, koje se otvaraju u određenim trenucima – na godišnjice, verske praznike ili posebne datume sećanja. Ovakav način čuvanja ne znači zaboravljanje, već poštovanje granice između sveta živih i sveta pokojnika.
U nekim kulturama dodatno se preporučuje da se fotografije preminulih fizički odvoje od fotografija živih osoba. Ako su na istoj slici, može se napraviti kopija i preklopiti deo sa pokojnikom, ili, po potrebi, nežno odseći kako bi se jasno razdvojile energije. Na taj način, veruje se, čuva se energija živih, dok se pokojnicima odaje počast u odgovarajućem duhovnom okviru.
- Još jedan savet koji se pominje u duhovnoj praksi jeste pohranjivanje fotografija preminulih u tamne albume, poput crnih ili tamnoplavičastih, ili u posebne torbe koje simbolički “zaključavaju” njihovu energiju. Ova praksa ima funkciju zaštite – kako pokojnika, tako i onih koji ostaju.
Za osobe koje su posebno emotivno vezane za preminule, ovakve smernice mogu delovati strogo ili suvišno. Međutim, one su rezultat vekovima sticanih znanja i kolektivnih iskustava koje ukazuju na to da ravnoteža između poštovanja prošlosti i zaštite sadašnjosti može biti od velikog značaja za unutrašnji mir.
- Važno je istaći da su ovakvi stavovi deo duhovnih i kulturnih pristupa životu i smrti. Ne podrazumevaju da svaka fotografija preminulog automatski ima negativan uticaj, već pozivaju na svesno i promišljeno ponašanje kada su u pitanju energija doma i emocionalno blagostanje živih.
Kao i u mnogim drugim aspektima života, ravnoteža je ključ. Zadržavanje sećanja i emocija ne mora značiti stalnu fizičku prisutnost fotografija pokojnika u prostoru. Sećanje se čuva u srcu, a s vremena na vreme, uz poštovanje i tišinu, možemo otvoriti te albume i zahvaliti se na svemu što su ti ljudi ostavili iza sebe.
- Na kraju, ne postoji univerzalan pristup. Neko će pronaći utehu u svakodnevnom pogledu na sliku voljene osobe, dok će drugome odgovarati da tu sliku čuva na posebnom mestu i poseti je kada duša to zatraži. Najvažnije je slušati vlastiti unutrašnji glas, poštovati svoje emocije i činiti ono što donosi mir i poštovanje – i prema onima koji su otišli, i prema sebi.
