Nema ljubavi do majčine ljubavi!Prvog momenta kada ugledamo to naše čedo sav život staje,posvetimo svu ljubav,sreću i brigu tom malom biću a u tome svemu zaboravimo sebe.Ovo je priča o jednoj majci koja je kasno shvatila šta život donosi.
- Život jedne majke retko kada stane na papir. I kad stane, između redova se krije hiljade neispričanih trenutaka, godina ćutanja, pogleda kroz prozor, večera pripremljenih za dvoje koji se nisu pojavili. Ova priča je ispovest žene koja nije tražila mnogo – tek zagrljaj u povratku, javljanje s vremena na vreme, možda poneko „hvala“ kad se najmanje nada.
Od prvog dana, sve što je imala utkala je u odrastanje svojih sinova. Bez partnera uz sebe, vodila je kuću, odgajala decu, radila po ceo dan i noć, a sve sa osmehom na licu i nadom u srcu. Nije se žalila. Nije pitala „zašto ja?“. Samo je svakog dana oblačila istu borbu – da deci ništa ne fali. Da imaju sve što treba, pa i više – ljubav, toplinu, sigurnost.
- Vremenom, ti sinovi, za koje je darivala i poslednju mrvicu svog bića, postali su uspešni ljudi. Otišli su daleko, u svet. Našli posao, zasnovali porodice. U početku, redovno su se javljali, slali poruke, slike unuka. Ona je živela od tih trenutaka – svaka fotografija, svaki poziv bio joj je svetlost dana.Ali, kako godine prolaze, ti pozivi su bivali sve ređi. U početku izgovori – posao, obaveze, umor. Kasnije, ni reči izvinjenja. Samo tišina. I prazni praznici.
Nije prestajala da se nada. Svakog vikenda bi skuvala njihova omiljena jela, očistila kuću, stavila čiste peškire – „možda se danas pojave“. Nisu dolazili. A ona je verovala. Jer majka ne prestaje da veruje. To joj je u krvi.
- Sve dok jednog dana nije pala. Tela više nije izdržalo. Sama, nemoćna, pozvala je Hitnu pomoć. U bolnici, među strancima, pitala se – da li sam negde pogrešila? Da li sam dala previše? Ili premalo?Tri nedelje ležala je tamo. Bez glasa svojih sinova. Bez jednog pitanja: „Mama, jesi li dobro?“
Umesto toga, stigao je poziv – ali ne od dece, već od advokata. Žele da prodaju kuću. Tu istu kuću gde su pravili prve korake, gde su plakali zbog slomljenih kolena i učili prva slova. Sada im treba veća, „tamo negde“, za nove živote koje grade.Majka ih nije osuđivala. Nije mogla. Srce to ne dozvoljava. Ali je odlučila da više ne ćuti. Da više ne stoji nevidljiva pred onima koje je rodila.
- U tišini bolničke sobe, napisala je pismo. Ne sa gorčinom, već s tugom i istinom koju je dugo držala u sebi. Napisala je da ne želi da je vide kada ode. Da ne dolaze ako će se osećati krivima. Ne zato što ih mrzi – jer majka ne zna da mrzi – već zato što više ne želi da bude nevidljiva.
To pismo nije za osvetu. Nije ni za oproštaj. To je pismo istine. Da ne ostane neizrečeno. Da se zna da je i ona postojala, volela, čekala.
- I možda nikada neće saznati da li su ga pročitali. Možda neće ni znati da je otišla. Ali ona je pronašla svoj mir. Shvatila je da ljubav nije žrtva bez granica. Da majčinstvo ne znači zaboraviti sebe.Sada živi tih život. Bez očekivanja. Bez pitanja. Samo sa željom da sebi oprosti što je celog života bila samo – majka. Jer i to, iako sveto, ne bi smelo da znači – biti zaboravljena.
