U današnjem članku vam pišemo na temu otkrića koja može promeniti čitav pogled na život i prošlost. Neki trenuci u životu dolaze sa tolikom snagom, da iz temelja promeni sve što smo smatrali istinom. Ovo je priča o ženi koja je čitav život živela sa uverenjem da joj je majka umrla na dan njenog rođenja, da bi, nakon više od trideset godina, saznala da je ta istina bila laž.
Katja je odrasla u domu svoje bake, koja joj je bila kao majka. Baka je, prema njenim rečima, bila osoba koja je nosila teret životnih odluka i ljubavi. Baka joj je od detinjstva govorila da joj je majka umrla na porođaju, da nije preživela jer je srce nije izdržalo. Iako je Katja želela da sazna više o svojoj pravoj majci, naučila je da ne postavlja pitanja i prihvati ovu bolnu činjenicu kao nepromenljivu stvarnost.
Godinama je nosila u sebi tugu zbog gubitka majke, iako je verovala da je njen život ispunjen ljubavlju bake, koja ju je odgajala kao svoju ćerku. Ipak, kada je baka preminula, Katja je naišla na nešto što je zauvek promenilo njen pogled na prošlost. Šest meseci nakon bakine sahrane, Katja nije imala snage da se bavi stvarima svoje bake, pa je njenu sobu držala zaključanu, kao da je ona samo otišla na kratko. Baka je često podsećivala Katju da mora da se suoči sa stvarima iz prošlosti, da otvori vrata sobe i raspakuje njene stvari.
Jednog dana, dok je uzela slobodne dane, odlučila je da se suoči sa tim, pa je počela da otvara vrata bakeve sobe. Miris prašine, starosti, ali i poznatog parfema njene bake ispunio je prostor. U sobi je bilo sve kao i pre: stari ormar, komoda, toaletni stočić sa napuklim ogledalom. Ali najvažnija stvar koja je čekala Katju bila je koverta, jednostavna, bez marke, ali sa njenim imenom. Na koverti je bio rukopis koji nije bio bakin.
Rukopis je bio elegantan, sa dugim završecima slova. Rukopis koji je Katja prepoznala kao nešto potpuno strano. Unutra je bilo pismo koje je započelo sa: „Zdravo, draga moja. Ako čitaš ovo pismo, to znači da me odavno nema, a baka je ispunila moju molbu i dala ti ga kada odrasteš… Živa sam. Nisam umrla na porođaju, kako su ti rekli. Otišla sam.“
Katja je zastala. Prestala je da diše. Njene ruke su drhtale dok je čitala dalje. Pismo je otkrilo šokantnu istinu: njena majka, Elena, nikada nije umrla. Umesto toga, otišla je zbog siromaštva, nije imala mogućnosti da je izdržava, pa je odlučila da je ostavi baki. Elena je, u tom trenutku, bila mlada devojka, koja je život započela u Lenjingradu, gde je radila u fabrici i učila noću. Tokom tih godina, upoznala je čoveka, udala se, dobila decu, i bojala se da prizna da ima još jedno dete.
- Pismo je završavalo adresom u Lenjingradu, sa imenom „Elena Vasiljevna Sokolova“. Katja nije mogla da veruje. Ispod pisma su bila još koverti, svaka sa datumima, koje su bile neotvorene – dvadeset pet pisama koje je njena majka slala tokom svih tih godina. Svako pismo je nosilo datum iz različitih godina, poslednje pismo iz 2015. godine, u kojem je njena majka pisala: „Katenjka, već imam šezdeset tri godine. Živim sama. Deca su odrasla. Muž mi je umro. Često mislim na tebe… Oprosti mi, ako možeš.“
Katja je plakala, ne zbog prošlosti, već zbog svih tih prokletih godina koje su prošle bez njenog majčinog prisustva. Baka joj nikada nije dala ta pisma. Nikada joj nije spomenula da je njena majka živa. Katja nije mogla da razjasni zašto, ali osećala je da mora da potraži svoju majku, da krene na put da je pronađe. Zapisala je adresu i spakovala se.
Putovanje je bilo emocionalno. Vozila je četiri sata, gotovo bez svesti o tome gde ide, dok je došla do malog grada. Ušla je u zgradu i pozvonila. Starija žena je otvorila vrata. Nije trebalo mnogo vremena da Katja shvati – to je bila njena majka. Žena sa kojom su njene oči bile iste, a njena duša je nosila sličnu tugu. Plakale su zajedno, kao dve strankinje koje su se ceo život poznavale.
Njihov susret je bio haotičan, ali topao. Katja je saznala da ima polusestre i polubrata, decu njene majke koje nikada nisu znali za nju. Saznala je da je baka sve vreme slala slike i pratila njen život izdaleka. Baka je verovala da je bila njena majka i nije imala hrabrosti da kaže istinu. Katja je pronašla svoju majku, ali i celu svoju porodicu, i zajedno su se trudili da ponovo izgrade sve izgubljene godine.
Katja je često razmišljala o tome koliko bi njeni životi bili drugačiji da su ljudi imali hrabrosti da kažu istinu. Ponekad se pitamo šta bi bilo kad bi se istina izgovorila na vreme, ali najvažnije je da je Katja pronašla svoju majku, svoju porodicu, i sada je ponovo imala priliku da gradi novi život sa ljubavlju, uz sve ono što je nedostajalo
