POjedini ljudi godinama teže da se ostvare u ulozi roditelja a neki tu odluku tako olako shvataju i ponekad učine neke stvari koje se kose sa principima i moralom..
- Roditeljstvo je jedno od najdubljih i najizazovnijih iskustava koje čovek može doživeti. Donosi trenutke bezgranične sreće, ali i neizmerne tuge i sumnje, posebno kada život postavi prepreke koje deluju nepremostivo. Nisu svi jednako pripremljeni da se suoče sa zahtevima koje nosi odgajanje deteta, a kada se okolnosti poklope protiv čoveka, ponekad se čini da napuštanje sopstvenog deteta postaje jedina opcija. Ipak, tada nije najpotrebnije osuditi – već razumeti i pomoći.
Upravo to pokazuje iskustvo jedne primalje, žene koja je godinama radila na ginekološko-akušerskom odeljenju. Kroz svoj poziv susretala se s mnogim pričama, ali jedna je ostala duboko urezana u njeno sećanje. Tog jutra, kao i obično, započela je dan obilaskom rodilišta. Među pacijentkinjama je bila i žena stara 38 godina, tiha, uplakana, ostavljena i bez ikoga svoga. Dete koje je rodila bilo je začeto van braka, a porodica ju je zbog toga potpuno odbacila. Roditelji su je se odrekli, brat joj je pretio, a otac deteta nestao bez ikakvog traga.
- Usred tog bola, nesigurnosti i osećaja bezvrednosti, žena je razmišljala o napuštanju svog deteta. Nije imala ni novac, ni podršku, ni plan. Odbijala je čak i da ga uzme u naručje, uplašena da bi bilo kakva bliskost sa bebom mogla da je emotivno slomi i oteža ono što je smatrala neizbežnim – da ga ostavi.
Primalja, međutim, nije ostala ravnodušna. Prišla joj je s pažnjom i toplinom, bez ijedne reči osude. Pitala je da li bi želela da vidi dete. Žena je, kroz suze, klimnula. U tom trenutku, primalja je znala da još postoji nada. Umesto da samo pruži utehu, odlučila je da preduzme konkretne korake. Ubrzo je kontaktirala Centar za socijalni rad, a potom su stigli i psiholog i socijalna radnica kako bi razgovarali s mladom majkom i ponudili moguće oblike pomoći.
- Dok su stručnjaci obavljali svoj posao, primalja je nastavila da bude tiha snaga podrške. Kada je brat nastavio da zove i preti sestri telefonom, ona je bez ustručavanja preuzela slušalicu i odlučno mu zapretila pozivanjem policije ako ne prestane s uznemiravanjem. U tom činu nije bilo samo profesionalnosti, već i istinske ljudskosti.
U jednom posebno emotivnom trenutku, majka je prvi put uzela bebu u naručje. Posmatrala ju je pažljivo, sa suzama koje su sada bile mešavina tuge i nade. Po prvi put, bez straha, spustila je dete na krevet, a primalja je znala – neće ga napustiti. Iako porodica nije stajala uz nju, neko drugi jeste.
- Nedugo zatim, pojavila se njena tetka. Pristala je da ih primi kod sebe, a Centar za socijalni rad obezbedio je finansijsku pomoć. Kolege s odeljenja su prikupile osnovne stvari za bebu i ispratile ih na novi početak. Mlada majka se brzo snašla – pronašla je posao i započela novi život. Nakon nekog vremena, zajedno sa ćerkom preselila se u inostranstvo, u potrazi za boljim životom.
Godinama kasnije, slučajan susret na ulici doneo je iznenađenje. Primalja je ugledala ženu i devojčicu, sada već odraslu devojku. U prvi mah ih nije prepoznala, ali one jesu nju. Prvo su joj se osmehnule, a onda je majka prišla i rekla: “Vi ste nas spasili.” Devojčica je bila zdrava, srećna, obrazovana – dete koje je umesto da odrasta bez majke, odraslo voljeno i sigurno.
- Ta priča ostaje snažan podsetnik na to koliko jedan iskren čin dobrote može promeniti nečiji život. U trenucima kada se čini da izlaza nema, kada sve deluje izgubljeno, dovoljan je jedan glas koji kaže: “Nisi sama.” Primalja to nije učinila jer joj je to bila dužnost – već zato što je verovala u vrednost svakog života i snagu empatije.
Jer ponekad, jedno srce koje razume i pruži ruku može spasiti ceo svet – barem onaj jednog deteta.
