Život nam piše neobične priče, a na nama je odluka da li da pratimo ili promijenimo nešto. U nastavku današnjeg članka Vam prenosimo ispovijest jedne žene kojoj se život promijenio nakon samo jedne rečenice koju joj je rekao njen suprug izdajnik..
Kiša je sipila niz staklo, crtajući tanke brazde kao da pokušava da opere uspomene koje se više ne mogu povratiti. Inna je stajala kraj prozora i gledala u olovne oblake, dok su joj misli, teške i neizgovorene, ispunjavale dušu. Sedamnaest godina braka… Pitala se: da li je to mnogo ili premalo? U tih gotovo dve decenije stalo je sve – zajedničke večere, putovanja, proslave, rođenja i sitne svađe koje bi se završavale smehom. Sve to sada joj se činilo kao da pripada nekom drugom životu, kao da je gledala tuđe uspomene kroz zamagljeno staklo.
Tišinu je presekao njegov glas. Aleksej, njen muž, stajao je iza nje. Govorio je tiho, ali u tom tonu nije bilo topline. Samo odluka i nemir. Okrenula se i videla u njegovim očima senku krivice, ali i odlučnost koja se nije mogla sakriti. Taj pogled je prepoznala – pogled čoveka koji je doneo odluku od koje nema povratka.
- Rekao je ono što je slutila, ali nikad nije htela da čuje. Odlazi. Zbog Nataše, studentkinje sa njegovog odseka. Nije imao nameru da se izvinjava, govorio je da mu trebaju „nove emocije, svežina, novi početak“. Dodao je kako je ona „pametna žena“ i kako bi trebalo da razume. Te reči, koje je često koristio da opravda svoje odluke, sada su zvučale kao hladan nož. Umesto da se raspravi, Inna je otvorila ormar i izvadila bocu vina koju su čuvali za posebne prilike. „Sedamnaest godina jeste posebna prilika“, rekla je mirno. Predložila je oproštajnu večeru, sa rodbinom i prijateljima. Čak i sa Natašom. Aleksej je bio zatečen, ali ona je već imala plan.
Sutradan je ustala ranije nego ikada. Njeni pokreti bili su smireni, promišljeni, bez ijedne nepotrebne geste. Pozvala je banke, zakazala sastanke s advokatom, pripremila papire, prikupila dokaze o svemu što je radio. Delovala je poput hirurga – precizno je secirala ostatke njihovog zajedničkog života. Do večeri je stan bio spreman. Kuhinja je mirisala na njegova omiljena jela, na stolu je bio porculan iz njihove svadbe, sve aranžirano besprekorno.
- Gosti su počeli da pristižu tačno u sedam. Njegovi roditelji, stari prijatelji, pa tek na kraju on i Nataša. Ona nervozna, mlada, obučena svečano; on zamišljen, sa zategnutim usnama. Inna ih je dočekala osmehom koji ih je zbunjivao. „Večeras ste vi glavne zvezde“, rekla je hladno.
Kad su svi seli, podigla je čašu i počela. Zahvalila se za sedamnaest godina braka, za sve što je naučila – i lepo i bolno. Dok su se gosti premišljali da li da aplaudiraju, iz torbe je izvukla kovertu. Na sto su padali papiri: kredit na zajednički račun, poreski dugovi, računi iz restorana i draguljarnica. Sve ono što je Aleksej skrivao u poslednjih godinu dana. „Da li si mislio da neću saznati? Sve si to radio da impresioniraš Natašu, zar ne?“ Zatim je izvukla najteži dokaz – predbračni ugovor. „Sećaš li se klauzule o prevari? Sve što si imao, sada više nije tvoje.“ Pogledala je Natašu i dodala: „Da li si sigurna da želiš život s čovekom koji sada nema stan, nema ušteđevinu i ima samo dugove?“ Nataša je pocrvenela, ustala i pobegla iz stana bez reči.
- Tišina je bila mukla. Aleksejevi roditelji su bili zaprepašćeni. Njegova majka šaptom je rekla da ga nisu tako vaspitali. Otac je bio direktniji: „Sedamnaest godina si bacio zbog studentkinje?“ Njegov prijatelj je samo odmahnuo glavom. Inna je stajala mirno, bez suza. U njenim očima nije bilo osvete, samo odluka. „Mogla sam ti razbiti auto. Mogla sam ti napraviti scenu na poslu. Ali to bi bilo previše jeftino.“ Iz torbe je izvadila avionsku kartu. „Sutra letim na Maldive. Oduvek sam želela, ali ti si govorio da je to bacanje para.“ Spustila je ključeve stana na sto. „Stan se prodaje. Računi su blokirani do odluke suda. Sve je gotovo.“
Aleksej je sedeo nemoćan, oči prazne. „Šta da radim sada?“ upitao je glasom deteta koje je izgubilo sve. Ona je uzela kaput i odgovorila: „To više nije moj problem.“ Na vratima se još jednom okrenula. „Zahvalna sam ti. Probudila si me. Pokazao si mi da moj život ne završava s tobom, već da tek počinje.“ Zatvorila je vrata, a on je ostao sam, okružen praznim čašama, nedirnutim tanjirima i sopstvenom tišinom. Kiša je i dalje padala, ali više nije bilo nikoga da stoji kraj prozora i gleda kako kapljice klize niz staklo.
