Tema današnjeg članka je oslonac u braku i majčinstvu te izazovi s kojima se suočavaju žene kada partner nije podržavajući. Ovo je priča o ženi koja je prošla kroz teške trenutke porođaja, ali i kroz emotivnu borbu u braku koji je bio daleko od onoga što je zamišljala.
Svaka žena zaslužuje poštovanje, a naročito kada postane majka, no često se suočava s hladnoćom i nezainteresovanošću partnera.
Porođaj je trenutak koji svaka žena zamišlja kao nešto magično i posebno, ali kada se on pretvori u noćnu moru, shvatiš koliko emocionalne podrške može biti ključno. Na maminim rukama bi trebalo biti toplo i sigurno, ali šta kada te sve što doživljavaš preplavi, a partner je samo fizički prisutan, ali ne i emocionalno? „Ne mogu više, Dario! Ne mogu da slušam tvoje optužbe dok ležim ovde, dok mi se dete rađa!” bile su reči koje su izašle iz nje, govoreći o toj nevidljivoj boli koja je bila mnogo jača od fizičkog bola porođaja.
Dario, muž u ovoj priči, nije pokazao ni trunke ljubavi i pažnje. Umesto da je držao za ruku, optuživao ju je zbog svega – od njenog izgleda do toga što više nisu izlazili kao pre. I dok je ona prolazila kroz najteži trenutak svog života, on je bio tamo, ali hladan i dalek, zarobljen u svom telefonu. Kada je trebalo da bude uz nju, on je bio samo prisutan fizički, dok je duša ove žene bila slomljena od njegovih reči.
- Ovaj dan je trebalo da bude početak nečeg prelepog, trenutak kada će postati majka, a njen muž će biti uz nju, ponosan na njihovog sina. Ali, realnost je bila daleko od toga. On je kasnio, a kada je stigao, nije ni obratio pažnju na to što se dešava, nego je samo izgovorio: „Gde ti je torba? Opet si nešto zaboravila?” Nije bio prisutan u tom momentu, nije shvatio koliko je emocionalno iscrpljujuće sve što se događa.
Kada su se vratili kući, nije bilo ni trunke pomoći. Dario nije menjao pelene, nije pomagao sa bebom, a kada je ona bila umorna i molila ga da pomogne, odgovorio je: „Ti si htela dete, sad ga ljuljaj.” U tom trenutku je shvatila da ne može da živi u ovakvoj stvarnosti, ali nije imala hrabrosti da se suoči s njim. Niti sa sobom.
Ali dolazi trenutak kada se više ne može ćutati. Ova žena je posetila psihologa, prvi put je priznala koliko je slomljena. Psihologinja joj je rekla nešto što je promenilo njen pogled na sve: „Nisi sama i nisi kriva što tvoj muž ne ume da pokaže emocije. Ali moraš odlučiti šta želiš za sebe i svoje dete.” Te reči su odjekivale u njenoj glavi danima.
Sa prijateljicama je počela da deli svoje misli i osećanja. Neke su je razumele, dok su druge pokušale da je uteše govoreći da „proći će”. Ali ona više nije mogla da čeka. Nije želela da i dalje ćuti i trpi, da se prikriva i žrtvuje.
- Nesreća koju je prolazila, stajala je pred njom, a hrabrost da se suoči sa stvarima koja je povređuju postajala je sve jača. Tada je, dok su sedili za stolom, skupila hrabrost i izgovorila: „Dario, ako se nešto ne promeni, ja odlazim. Neću da naše dete raste u kući gde nema ljubavi ni poštovanja.” Njegove oči su prvi put videle suze koje nije mogla da sakrije. Osetio je težinu njenih reči.
Počeli su da idu na bračno savetovanje. Nije bilo lako, bilo je mnogo teških trenutaka, suza i optužbi, ali naučili su kako da komuniciraju bez optuživanja. Dario je konačno priznao: „Plašio sam se svega ovog. Nisam znao kako da ti pomognem.” I prvi put su oboje plakala zajedno.
Danas, njihov sin ima godinu dana. Iako njihov brak nije savršen, dovoljno je da sada zna da ona zaslužuje ljubav i poštovanje. Naučila je da ne ćuti kada je povređena, da traži pomoć kad joj je potrebna i da ne bira između majčinstva i dostojanstva. Ponekad se pita koliko žena zapravo ćuti iz straha ili srama, verujući da sve moraju same da rade i trpe. Da li je stvarno potrebno da biramo između toga da budemo majke i da sačuvamo svoju emocionalnu snagu?
Ova priča je priča o hrabrosti, samospoznaji i borbi za ljubav i poštovanje
