Marija Šerifović, poznata srpska pebačica, je priznala da tek nakon što je postala majka, sve ono što u životu radi ima smisla kada ima takvog jednog malog anđela kući. Marija nikada nije bila previše otvorena kada je u pitanju otac deteta, ali sada je ipak otkrila…
Marija Šerifović, pevačica snažnog glasa i još snažnijeg karaktera, već godinama intrigira javnost svojim privatnim životom. Iako je poznata po tome što o ličnim stvarima retko govori javno, u jednoj emisiji nedavno je odlučila da načini izuzetak. Tema je bila ono što mnoge već dugo zanima – njen sin, njegovo poreklo i vaspitanje, ali i ko je zapravo njegov otac.
Dugo je Marija uspešno izbegavala javne komentare o ocu svog deteta, ostavljajući medije i publiku u potpunom mraku. Međutim, u pomenutoj emisiji, prvi put se dotakla te teme i izgovorila nekoliko rečenica koje su iznenadile mnoge. Na pitanje o ocu dečaka, kratko i sa osmehom je rekla: „Strašan dasa, Evropejac.“ Bez dodatnih objašnjenja, bez imena ili detalja – ali dovoljno da izazove znatiželju i nasluti da iza toga stoji snažna ličnost, koja je poštovana od strane same Marije.
Dečak je rođen u Americi, ali njegov dom i ljubav nisu ograničeni geografskim granicama. Marija je više puta istakla koliko joj je važno da njen sin raste u zdravom i stabilnom okruženju, a sada je dodatno otkrila i kako razmišlja o njegovoj budućnosti.
U najavi emisije moglo se čuti i kako govori o tome na koji način planira da vaspitava sina. Bez obzira na to koji životni put dečak odabere, Marija je spremna da ga u potpunosti podrži. „Ako bude doktor nauka, živeće na Beverli Hilsu. Ako bude automehaničar, kupiću mu ceo Tošin bunar. I jednako ću biti srećna“, rekla je iskreno.
Ove reči pokazuju duboku zrelost i razumevanje roditeljstva koje nije zasnovano na ambicijama, već na bezuslovnoj podršci. Njen pristup je jednostavan, ali snažan – dete ne treba oblikovati prema svojim neostvarenim željama, već mu omogućiti da postane ono što želi, uz puno poštovanje i ljubav.
Očigledno je da Marija sa puno pažnje gradi odnos sa svojim sinom. Iako se trudi da ga zaštiti od prevelike medijske pažnje, povremeno podeli poneki detalj koji otkriva koliko joj ta uloga znači. Njena rečenica, izrečena u polušali, ali sa jasnom porukom – da će biti jednako srećna bez obzira na to da li joj dete jednog dana nosi mantil ili kombinezon – ostavlja snažan utisak i potvrđuje da je majčinstvo prihvatila bez predrasuda i pritisaka.
U vremenu kada se od dece očekuje da ispune ambicije svojih roditelja, Marijin stav je osvežavajuć i oslobađajući. Ona ne pokušava da projektuje budućnost svog sina, već mu želi pružiti temelj iz kog će moći slobodno da bira svoj pravac. Bilo da završi na akademskom putu ili u nekoj zanatskoj radionici, jedno je sigurno – imaće bezrezervnu podršku žene koja zna koliko je važno biti svoj.
Marija Šerifović je, i ovim potezom, pokazala da ostaje dosledna sebi. Ne trči za senzacijama, ne pravi spektakl od roditeljstva, ali kada nešto odluči da podeli – to učini s merom, toplinom i istinom. A možda je baš u toj tišini, u toj odmerenosti, i ključ njenog uspeha – kao umetnice, žene i sada, najvažnije, kao majke.
