Milena Dravić i Dragan NIkolić su obeležili jednu eru u glumačkoj istoriji Srbije i regiona.Njihov život iza kulisa je bio privatan i odmeren a nešto više saznajte u nastavku današnjeg članka..
- Milena Dravić, jedno od najprepoznatljivijih lica jugoslovenske i srpske kinematografije, ostavila je dubok trag ne samo na filmskom platnu, već i u srcima publike. U jednom iskrenom intervjuu, koji je dala u trenucima kada se njen suprug Dragan Nikolić borio s teškom bolešću, podelila je svoja razmišljanja o životu, umetnosti, teškim trenucima i nekim ličnim iskustvima koja su je obeležila.
Kako je sama rekla, umetnost je bila njena sudbina od detinjstva. Odrasla je u tom svetu i činilo joj se prirodnim da će jednog dana iz njega i otići. Ipak, kao i svima, život joj je doneo periode kada umetnost nije bila u prvom planu. Briga o Draganu i njihov privatni život postali su važniji od svega. Ipak, i u najtežim trenucima, trudila se da sačuva dostojanstvo. Smatrala je da se treba boriti i kada je najteže, jer kako je rekla – najlakše je kukati.
- O njihovoj odluci da nemaju decu retko je govorila. Ipak, u jednom trenutku otvoreno je priznala da su zahvalni sudbini što su prihvatili tu činjenicu sa mirom. U tome se ogledala njihova snaga kao para – u prihvatanju onoga što im život donosi bez gorčine.
Milena je bila i prva jugoslovenska glumica koja se pojavila na naslovnoj strani prestižnog New York Timesa. Povod za to bio je film „WR – Misterije organizma“ reditelja Dušana Makavejeva, koji je 1971. godine postigao ogroman uspeh, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama. Kritike su bile izuzetne, a publika u Americi čak je nosila transparente podrške filmu. Njeno ime i lik našli su se i na stranicama Londonskog Timesa, a film se u jednoj bioskopskoj sali u Oksford stritu u Londonu prikazivao punih dvadeset godina. Milena je često odlazila da proveri da li se film i dalje prikazuje – dok su godine prolazile, film je ostajao.
- Jedna anegdota posebno joj je ostala urezana u sećanje – kada je na Londonskom filmskom festivalu slavni baletski umetnik Rudolf Nurejev došao da im čestita na filmu, okliznuo se ispred njih. Ubrzo se pridigao i uz osmeh im pružio ruku. Za Milenu je to bio trenutak koji nikada nije zaboravila – stvaran, neponovljiv i dirljiv.
Jedan od najpotresnijih trenutaka njenog života bio je početak rata u bivšoj Jugoslaviji. Zadesila se tada u Njujorku, na turneji sa monodramom Duška Radovića. Nastupala je u Leksington aveniji i uživala u uspehu kada je dobila poziv od Maje Levi, tadašnje direktorke Jugoslovenskog kulturnog centra, da se hitno vrati u domovinu. Prizor koji ih je dočekao u centru – snimci početka rata u Sloveniji – ostavio ih je bez daha. Bio je to šok. Nisu mogli da poveruju da je sukob zaista izbio. I dok su neki bili iznenađeni, Milena je verovala da je bilo onih koji su znali da će se to dogoditi godinama ranije.
- Nije joj to bio prvi susret sa ratom. Već 1969. godine, na snimanju filma u Bratislavi, zatekla se usred vojne intervencije Sovjetskog Saveza u Čehoslovačkoj. Seća se kako ju je rano ujutru probudio kolega Rade Marković, uz reči da izađe na terasu. Tamo je videla tenkove i cevi uperene ka gradu. Grad je bio pod opsadom – vojska je razoružavala čehoslovačku armiju, uveden je policijski čas. U jednom trenutku, kada su krenuli ka crkvi na brdu, suočili su se sa tenkom i rafalnom paljbom. Bacili su se na zemlju, a meci su leteli oko njih. U toj pustoši, jedino što su sreli bio je – pas. Kao u filmu.
Iz Bratislave su evakuisani tek nakon 17 dana, uz pomoć austrijskog konzulata, koji ih je preveo u Beč. Taj događaj bio je svojevrsna najava onoga što će decenijama kasnije doći i u njen dom – rat, haos i ljudsku nesreću.
Milena Dravić je svedočila velikim momentima umetnosti, ali i velikim istorijskim lomovima. Ostala je dosledna sebi – glumica sa dušom, žena sa stavom, osoba koja je umetnost živela punim plućima i u najlepšim i u najtežim vremenima.
