U životu nikada ne znamo šta se može desiti i ponekad za neke stvari da uradimo ili ispravimo će biti kasno. Osvrćajući se na tu temu, današnja priča koju Vam donosimo vrlo dobro opisuje već spomenutu činjenicu koju je mnogima od nas teško naučiti prije nego se nešto desi zbog čega vrlo često požalimo…
Zarđala kutija sa alatima koju mi je baka poklonila za dvadeset i peti rođendan postala je simbol mog najvećeg žaljenja. Tokom tih trenutaka, nisam mogao da prepoznam duboku poruku koju je nosila, a sada, godina kasnije, osećam nevjerojatnu krivicu zbog onoga što sam učinio. I dalje se sećam svog besa, svog neprepoznatog ponosa i tuge koja me preplavi svaki put kad pomislim na taj dan.
Zovem se Ethan i imam dvadeset i pet godina. Iako je teško, moram da podelim ovu priču, jer nijedna sekunda neće proći a da se ne sećam svog postupka. Greška koju sam napravio tog dana gledaće me u oči do kraja mog života. Baka Ruth mi je bila osoba kojoj sam bio najbliži. Kada su mi roditelji tragično poginuli, ona me je primila pod svoj krov i pružila mi ljubav koju nisam znao da tražim. U tom trenutku, kao sedmogodišnji dečak, svet je bio strašan, hladan i nesiguran. Ali ona je bila moj oslonac, moja sigurna luka.
- Nekoliko puta se sećam noći kada nisam mogao da spavam, kada su mi suze padale na jastuk, a ona bi sedila pored mene. Čitala bi mi priče, tiho, umirujuće, i jedino njen glas mogao je da mi donese mir i omogući da zaspim bez noćnih mora. Da bi nas izdržavala, radila je u malom kafiću u Ashevilleu, često uzimajući dodatne smene, iscrpljena do krajnjih granica. Ali, bez obzira na to koliko je bila umorna, uvek se smešila kad bi se vraćala kući. U mojoj mladosti nisam imao mnogo — igračke su bile retke, telefon je bio luksuz, ali te večeri kada bi smo zajedno postavljali vojnike na tepihu, bilo je sve što mi je trebalo. I svaki put, ona bi sa osmehom na licu, pozdravila moj vojni poduhvat.
„General Ethane,” govorila bi, podižući drvenu kašiku kao da salutira, „tvoja vojska je najhrabrija na svetu!” Svaka figurica vojnika bila je poklon od nje, kao simbol male, ali vredne radosti koju je štedela, samo da bi me obradovala. Svaka nova figurica koja je dolazila u naš dom nosila je mnogo više od same igračke; bila je to poruka ljubavi, posvećenosti i topline. Ali godine su prolazile, a ja sam odrastao. Postao sam odrasla osoba, završio fakultet, stekao nove prijatelje i novac. Polako sam zaboravljao na jednostavne, ali vredne stvari iz detinjstva. Ušao sam u svet ambicija, gde je sve bilo usmereno na impresije, utiske i materijalno, zaboravljajući šta je prava vrednost.
- Tog dvadeset i petog rođendana, pozvao sam prijatelje na proslavu u restoranu, želeći da sve izgleda savršeno i ozbiljno. Pokloni, smeh, sve što sam mislio da treba za “dobro” slavlje. Ali tada je došla baka, sa svojom zarđalom kutijom sa alatima. Bio sam ponižen, sramio sam se pred prijateljima, i osećao sam se kao da je to najgori poklon koji sam mogao da dobijem. Nisu se potrudili da shvate dubinu njenog poklona, a ja sam bio previše ponosan da bih shvatio njenu žrtvu i ljubav. U trenutku sam je odbacio. Umesto da zahvalim, rekao sam joj da mi ne treba „smeće.” Ona je pokušala da mi objasni da kutija ima dublje značenje, ali nisam želeo da slušam. I dok je ona otišla kući, ostao sam bezosećajan, zatvoren u svom svetu.
Dva dana kasnije, pozvana sam sa strašnom viješću. Moja baka je preminula od srčanog udara. Nisam imao priliku da se izvinim, nisam imao priliku da joj kažem koliko je volim. Niko od nas nije znao šta se događalo u njenom srcu dok je odlazila.
Po povratku kući, još uvek pod utiskom tuge, otišao sam u njenu sobu, a kutija je stajala u uglu. Nisam želeo da je otvorim, jer nisam želeo da se setim dana kada sam je ponizio. Ali hrabro sam podigao poklopac kutije. I tada sam shvatio – kutija je bila ispunjena plastičnim vojnicima, svim onim vojnicima s kojima smo se igrali. Ispod njih, bila je mala koverta. Kada sam otvorio koverat, pronašao sam poruku: „Omiljene figurice tvog oca. Čuvala sam ih sve ove godine. Sada su tvoje, dragi moj.”
- Nisam mogao da zaustavim suze. Sedeo sam na podu, dok mi je srce bilo ispunjeno tugom, a duša krivicom. Kutija nije bila samo običan poklon. Baka me je njome podsetila na ljubav koja me je pratila kroz ceo život. U tim figuricama nije bilo samo uspomena, bilo je mnogo više — to je bila ljubav, to je bila poruka koju nisam prepoznao dok nije bilo prekasno.
Danas, kutija sa alatima stoji na mom stolu. Vojnici više nisu samo igračke — postali su simboli ljubavi i snage. Oni me podsećaju na to da najdragoceniji pokloni nisu uvek savršeni na prvi pogled. Ponekad, prava vrednost se nalazi u starim stvarima koje lako možemo prevideti. Ponekad ljubav dolazi u zarđalim kutijama, i samo kada ih otvorimo srcem, shvatimo njihovu pravu snagu.
