BONUS TEKST
- Zamislite da se jednog jutra probudite i shvatite da imate samo sedam godina, a sve što ste do tada proživeli – poslednjih deset, dvadeset ili trideset godina – bio je samo san. Celo to vreme, sve vaše brige, uspesi, padovi i sećanja, nestali su u trenu, kao da ih nikada nije ni bilo. Šta biste prvo učinili? Ovo jednostavno, ali dirljivo pitanje nedavno je pokrenulo lavinu emocija i komentara na društvenim mrežama.
I dok bi neko možda očekivao da će ljudi govoriti o omiljenim igračkama, školskim nestašlucima, letovanjima ili sladoledima posle škole, najveći broj odgovora zapravo je bio duboko emotivan i ozbiljan. Mnogi su, bez razmišljanja, napisali da bi prvo zagrlili svoje roditelje. Neki su spomenuli i braću, sestre, bake i deke. Iako je pitanje delovalo kao igrica za maštu, odgovori su razotkrili duboku čežnju za bliskošću, nežnošću i porodičnim trenucima koji se, sa godinama, često izgube ili zaborave.
- Kada smo mali, uglavnom ne znamo da cenimo ono što imamo. Porodične večere, zajednički smeh, rečenice koje čujemo svakog dana – tada su nam uobičajeni, pa im ne pridajemo poseban značaj. A onda odrastemo, udaljimo se, izgubimo ljude, i tek tada shvatimo da su ti svakodnevni momenti bili najdragoceniji deo života. Niko od komentatora nije pomenuo skupe stvari, luksuzna putovanja ili velike uspehe. Umesto toga, svi bi se vratili malim, jednostavnim trenucima ispunjenim ljubavlju.
Ove iskrene misli postale su neplanirani podsetnik da je sreća često upravo u onome što uzimamo zdravo za gotovo. U razgovorima koji nam se tada čine dosadnim, u zagrljajima koji traju nekoliko sekundi, u toplom glasu koji nas budi iz sna. Ljubav, pažnja i prisustvo bližnjih nemaju cenu, a kada ih izgubimo, ostane praznina koju ništa drugo ne može da popuni.
- Iako ne možemo da vratimo vreme, možemo da se potrudimo da ono što imamo sada ne prođe nezapaženo. Možemo da pozovemo roditelje, da se nasmejemo sa decom, da pričamo sa prijateljima bez žurbe. Možemo da stanemo i pogledamo oko sebe, da budemo prisutni, da kažemo voljenima koliko nam znače. Jer jednog dana, ti trenuci biće ono što ćemo najviše želeti da ponovo proživimo.
U celoj ovoj priči našlo se mesta i za malo humora – neki su komentarisali da bi se, kao sedmogodišnjaci, odmah potrudili da investiraju u budućnost: da kupe akcije velikih tehnoloških kompanija ili uđu u svet digitalnih valuta pre nego što postanu poznate. Ovi odgovori, iako duhoviti, ipak ukazuju na isto – da bismo, znajući ono što sada znamo, drugačije vrednovali vreme i donošenje odluka.
- Na kraju, pitanje šta bismo uradili da smo opet deca ne mora da ostane samo zamišljena igra. Možemo ga iskoristiti kao priliku da bolje razumemo sebe i svoje odnose. Da prestanemo da odlažemo važne reči, da se ne stidimo pokazivanja emocija, da ne čekamo posebne prilike da bismo nekome pokazali koliko nam je stalo. Jer uspomene koje najduže žive nisu uvek vezane za velike događaje, već za ljude koji su nas voleli i koje smo voleli.
