BONUS TEKST
- Pitanje imovine u starosti neretko postaje izvor nesporazuma i bola, posebno kada roditelji odluče da za života podele ono što su godinama sticali. Iskustva brojnih ljudi pokazala su da dobra namera ne garantuje uzvraćenu zahvalnost, niti obaveznu brigu i ljubav zauzvrat. Tako se oseća i Radmila, žena koja je ceo svoj život provela u napornom radu, podižući dve ćerke kao samohrana majka.
Radmila je kroz godine podmetala leđa i pružala sve što je imala – ljubav, sigurnost, podršku. I kad su ćerke odrasle i postale majke, Radmila je nastavila da pomaže, koliko god je mogla. Ali nije im prepustila stan. To je jedino što je zadržala za sebe.
- Njena odluka nije nastala iz sebičnosti, već iz iskustva. Svedočila je kako su njene prijateljice, verujući u zahvalnost svoje dece, poklonile stanove za života – a zatim završile same, napuštene i obespravljene. Neke su, kako kaže, završile bukvalno na ulici. Te tužne sudbine bile su dovoljan razlog da odluči da se zaštiti.
Kada je nakon mnogo godina usamljenosti upoznala čoveka s kojim je želela da deli starost, njene ćerke su joj, kako kaže, okrenule leđa. Umesto podrške, usledile su optužbe. Govorile su joj da misli samo na sebe, da je sebična i da nije dovoljno učinila. To ju je najviše povredilo. Sve što je godinama davala i činila iz ljubavi odjednom se nije računalo. Njihovo razočaranje nije bilo zbog njene sreće, već zbog imovine koju nisu dobile.
- Zato je Radmila odlučila da, ako jednog dana više ne bude mogla da živi sama, stan proda ili iznajmi i sebi omogući dostojanstvenu starost. Voli svoju decu i unuke, ali više ne želi da trpi pritiske ni ucenjivanja. Želi sebi mir, i pravo da sama odlučuje o onome što je mukotrpno stekla.
Nije usamljena u ovoj odluci. I druge žene koje su prošle slične situacije dele isti stav. Marijola iz Zadra ističe da ima dva sina, ali da nijednu svoju nekretninu ne planira da im prepiše dok je živa. Sve što je stekla – kuće, imanja, čak i grobnicu – ostaje njeno do poslednjeg dana. Posle njene smrti, neka sve pređe u njihove ruke. Ali dok je tu, ona je vlasnica i donosi odluke sama. Ne želi da drugi upravljaju njenim životom, imovinom, niti osećajem sigurnosti.
- I Ana, žena od 60 godina, priča kako je njen otac blagovremeno napisao testament i tako zaštitio i sebe i ono što je stvorio. Ona je majka jednog sina, ali mu nikada nije obećala ništa. Sve što ima stekla je u zajedničkom životu sa pokojnim mužem, kroz brojne teškoće. Naučila je da niko ne treba da se podrazumeva, pa ni rođena deca. Sve što je njeno, ostaje pod njenom kontrolom, dokle god može da odlučuje.
Ove ispovesti su svedočanstvo da ljubav prema deci i porodici ne mora da znači i automatsku predaju svega što imamo. Životne okolnosti, emotivne rane i nepravde nauče ljude da se postave drugačije. Jer sigurnost u starosti i dostojanstvo nisu luksuz – to je pravo koje svako od nas zaslužuje. Bez obzira na to koliko je dao – ima pravo da odluči šta će zadržati.
