Ostavljena pored kontejnera bez imalo nade za bolje sutra gospođa Vesna je čist primer kako u životu niko ne može da donese odluke za nas.Nakon što su njeni posvojitelji umrli klupko nepoznanica je počelo da se širi oko nje a šta je ona uradila sa podtacima do kojih je došla saznajte u nastavku današnjeg članka..
Vesnina priča počinje u tišini jedne fioke, u kući u Ćupriji, u kojoj je odrasla ne znajući da život koji je živela možda nije ceo njen. Usvojena kao dete, Vesna je svoje najranije dane provela između Zvečanske i hraniteljske porodice koje danas jedva da pamti. Biološke roditelje nikada nije upoznala, a njeni usvojitelji nikada joj nisu rekli istinu – čak ni kada su se suočili sa smrću. Ćutanje je ostavilo duboku prazninu u njenom identitetu, koju decenijama pokušava da popuni.
Kroz tragove u dokumentima, arhivama i razgovorima sa rođacima, Vesna je počela da sakuplja deliće svog identiteta, tragajući za odgovorima koji su je vodili od kancelarija matične službe na Starom Gradu do ustanova u kojima je boravila kao beba. Svaki dokument koji je pronašla donosio je više pitanja nego odgovora – ko ju je ostavio, ko joj je dao ime, da li negde postoji neko njen?
Jedna rečenica koju joj je izrekao daleki rođak ostala joj je duboko urezana u sećanje: postoji sestra bliznakinja, negde u Novom Sadu. Ta mogućnost postojanja sestre donela je Vesni novu snagu da nastavi potragu. Pre tri godine, obratila se javnosti preko Fejsbuk stranice posvećene deci nestaloj i usvojenoj u bivšoj Jugoslaviji, podelivši svoju priču i moleći za pomoć. U tom tekstu iznela je sve informacije koje zna – svoje ime, mesto gde je pronađena, datum pod kojim je upisana u matične knjige i detalje odeće u kojoj je bila kada su je pronašli.
Prema njenim saznanjima, Vesna, tada upisana kao Manojlović Nera, rođena je kao nedonošče i ostavljena u šumici ispod Kalemegdana 10. maja 1963. godine. Umotana u belo ćebence i braon vreću, bez podataka o roditeljima, predata je u Zvečansku. Tu je boravila do 1965. godine, kada je usvojena i dobila novo ime – Vesna Petrović.
Iako već decenijama pokušava da dođe do odgovora, Vesna ne gubi nadu. Ne želi da osudi one koji su je napustili, ne traži krivce, već samo istinu. Njena potraga nije vođena gnevom, već potrebom da razume ko je i odakle dolazi. Za nju, istina o poreklu nije samo biološko pitanje – to je duboko emocionalna težnja da oseti pripadnost, da zna da negde, možda, postoji sestra koja joj liči, koja nosi deo iste prošlosti.
U ovoj potrazi, koja traje već decenijama, Vesna se suočava sa zidovima tišine i administrativne ravnodušnosti, ali i sa podrškom brojnih nepoznatih ljudi koji žele da joj pomognu. Nada se da će DNK test, koji planira da uradi, konačno otvoriti vrata ka izgubljenom identitetu.
Za Vesnu, pronalaženje biološke porodice nije samo želja da ispuni radoznalost – to je pokušaj da se konačno sastavi slika njenog života, da se pronađe mesto koje je uvek osećala da joj pripada, ali ga nikada nije mogla imenovati. To je njen pokušaj da zatvori krug koji je počeo jedne prolećne noći, ispod drveća Kalemegdana, kada je ostavljena kao beba bez imena, a koji se i danas vrti u tišini neizgovorenih istina.
