Život nam piše neobične priče, a na nama je odluka da li da pratimo ili promijenimo nešto. U nastavku današnjeg članka Vam prenosimo ispovijest jedne mlade djevojke kojoj se život promijenio nakon svadbe sa čovekom koga je upoznala na moru, a ni slutila nije da će joj se ovo desiti…
Verica, tridesetpetogodišnjakinja iz okoline Kragujevca, svoju ljubavnu priču započela je na letovanju u Crnoj Gori. Sudbina je htela da tog dana, dok je uživala na plaži, upozna čoveka koji će joj u potpunosti promeniti život. Bio je pažljiv, šarmantan, izuzetno lep – kako sama kaže, „lep kao greh“. Njegov poreklo iz Albanije nije joj predstavljalo prepreku. Verovala je da je ljubav moćnija od svih razlika i prepreka.
- „Prišao mi je s toplim osmehom, pričao srpski s blagim naglaskom i delovao potpuno ‘naš’. Njegova energija me je odmah privukla. Već nakon samo dva meseca veze zaprosio me je. Bila sam zaljubljena do ušiju i nisam ni trepnula – odmah sam pristala“, priseća se Verica. Nakon veridbe, donela je veliku odluku – spakovala je kofere i preselila se u Skadar, u njegovu porodičnu kuću. Verovala je da će tamo graditi zajednički život iz bajke. Međutim, ono što je zatekla bilo je daleko od njenih očekivanja. U kući nije živela samo sa suprugom, već i sa njegovim roditeljima, bratom, snajom i još troje dece. Tek tada je, kako kaže, počela da shvata u kakvu se situaciju upustila.
„Prvi šok sam doživela kada sam videla kako izgleda jedan običan porodični dan. Sve žene u kući bude se u pet ujutru kako bi spremile doručak za muškarce. Niko od muškaraca ne pere sudove, ne pomaže u kući – to im je zabranjeno. Moja svekrva mi je vrlo jasno rekla: ‘Muškarac je kralj kuće. Ti si tu da služiš.’“ Kao novopečena snaja, odmah je dobila listu svojih dužnosti: kuvanje za celu porodicu, svakodnevno ribanje dvorišta, briga o svekru i svekrvi, kao i čišćenje sobe svog devera. Kada je pokušala da izrazi neslaganje s takvim načinom života, dočekala ju je hladna poruka: „Ako ti se ne sviđa, slobodno idi kući.“
Najveći šok za Vericu bio je razgovor o „planiranju naslednika“. Porodica je smatrala da prvo dete mora biti muško i da je njena obaveza da ostane trudna u roku od tri meseca. Pored toga, bilo joj je naređeno da nosi isključivo duge suknje, da ne izlazi iz kuće bez muževljevog odobrenja i da nikako ne razgovara s muškarcima iz komšiluka kako ne bi „osramotila porodicu“.
„Imala sam osećaj kao da sam se našla u nekom drugom veku. Bila sam stranac u sopstvenom životu“, priča Verica kroz uzdah. Pokušala je da razgovara s mužem, nadajući se da će je razumeti i stati uz nju. Međutim, njegove reči bile su ledene i razočaravajuće. „Znala si gde dolaziš, sada moraš da poštuješ pravila“, rekao joj je bez imalo saosećanja.
Nakon svega tri meseca braka, Verica je donela odluku. Spakovala je svoje stvari i vratila se roditeljima u Srbiju. „Nisam više mogla. Nisu to loši ljudi, samo drugačije odgajani. Ali ja ne mogu da živim u sistemu u kojem žena vredi manje od muškarca. Ljubav nije dovoljna kada zbog nje izgubiš sebe.“ Danas je razvedena i vodi svoj mali biznis. Kaže da se ne kaje ni zbog čega – naučila je lekciju koju će pamtiti zauvek.
„Nikada više neću pristati na kompromise koji ugrožavaju moje dostojanstvo. Ako partner ne vidi u meni ravnopravnog čoveka, onda to nije ljubav. Žena ne treba da se odrekne sebe zarad bilo koga.“
