- Tokom obavezne stručne prakse u jednoj bolnici, doživela sam iskustvo koje me je duboko promenilo i ostavilo snažan trag na moje razumevanje života, bolesti i ljudske bliskosti. Na jednom od odeljenja zatekla sam mladog čoveka, otprilike mojih godina, možda samo koju godinu starijeg. Bio je tiho naslonjen na jastuk, s nekom mirnom tugom u pogledu. Nije izgledao kao pacijent koji bi trebalo da bude na tom mestu – bio je uredan, lepog izgleda, mlad, s nekim posebnim sjajem u očima, uprkos ozbiljnoj bolesti s kojom se borio.
Kako su dani prolazili, a ja se vraćala na isto odeljenje, počela sam da razgovaram s njim. Nije to bio običan razgovor, već onaj u kojem neko odluči da se otvori jer vidi u vama nešto sigurno, nešto što ne osuđuje. Ispričao mi je da je ranije bio student arhitekture, već na trećoj godini, kada je bolest došla i sve zaustavila. Govorio je o svojim snovima, o projektima koje nikada nije stigao da završi, o fakultetskim danima i prijateljima kojih više nema. Isprva sam mislila da su se možda udaljili zbog obaveza, ali on je jasno rekao – niko ga nije posetio već mesecima. A nekada ih je, kaže, bilo svuda oko njega.
- Taj razgovor me je dotakao više nego što sam mogla da pokažem. U tom trenutku, bez mnogo razmišljanja, rekla sam mu da ću dolaziti svake srede. Nisam znala koliko to znači, ni njemu, ni meni, dok nisam zaista počela da dolazim. Prva, druga, treća, pa četvrta sreda – i shvatila sam da me više ne vodi samo obećanje koje sam dala, već i snažna potreba da provedem vreme s njim. Zajedno igramo šah, rešavamo ukrštene reči, ponekad samo ćutimo. Ali ta tišina je ona koja ne stvara nelagodnost, već sigurnost.
U jednom trenutku, bez da sam to planirala ili svesno želela, postalo mi je jasno – zaljubila sam se. Ne u njegovu priču, ne u njegovu bolest, već u njega kao osobu. U način na koji se smeje kada pobedi u šahu, u strpljenje kojim objašnjava kad meni ponestane rešenja, u tišinu koju ume da drži a da ne stvori zid. Bilo je tu nežnosti, pažnje, prisnosti koje nisu bile izgovorene, ali su bile prisutne u svakom pogledu i svakom potezu figure po tabli.
- Osećam da ga ne gledam kao pacijenta, niti se odnosim prema njemu sa sažaljenjem. Moja osećanja su izrasla iz svakog razgovora, iz vremena koje provodimo zajedno i iz načina na koji njegova prisutnost menja moj dan. Iako je bolest tu, i iako ne znamo šta donosi sledeća sedmica, svaki trenutak koji delimo ima posebnu vrednost. Ne razmišljam previše o tome šta će biti, jer ono što jeste sada – dovoljno je snažno da nosi smisao i težinu ljubavi.
Ne znam kako će se ova priča završiti. Možda neću imati odgovore na sva pitanja koja mi prolaze kroz misli. Ali znam da u jednom tihom bolničkom kutku, dok se šahovske figure pomeraju, među pitanjima i tišinama, raste nešto iskreno i čisto. I to je dovoljno da verujem da je svaki odlazak bio vredan.
