U ovom članku Vam donosimo snažnu priču o baki kojoj je unuk zabranio dolazak na svadbu jer ga navodno sramoti, ali je ona ipak odlučila da se pojavi. U nastavku saznajte šta je stavila na sto i koju je rečenicu izgovorila pred 500 gostiju, a koja je sve ostavila bez riječi…
Milan je bio čovek koji je na prvi pogled delovao kao neko ko je postigao sve u životu. Počeo je kao dečak na selu, trčeći blatnjavim putevima, a završio kao uspešan direktor marketinga u Beogradu. Njegov izgled je bio besprekorno doteran, odela su mu bila šivena po meri, a osmeh izvežban do savršenstva. Ipak, njegova prošlost, ona koju je nosio iz detinjstva, bila je nešto što je pažljivo skrivao, brišući je sloj po sloj. U tom novom svetu luksuza i ugleda, nije bilo mesta za njegovu baku Stanu, ženu koja ga je odgajila nakon što su mu roditelji poginuli u nesreći.
- Stana je bila žena zemlje, koja nije znala za fine manire ni za bonton, ali je znala kako da od nule stvori život. Njene ruke bile su čvornovate od teškog rada na njivi, a lice izgužvano od sunčanih dana provedenih na polju. Mirisala je na dunje, travu i znoj, a život joj je bio težak. Da bi mu obezbedila bolju budućnost, prodavala je sir i jaja na pijaci, sa svim onim naporima, da bi mu platila školu i stan. “Samo uči, sine,” govoreći mu dok je brojala novac, “da ne budeš paor kao ja.”
Kada je Milan zaprosio Ivu, ćerku poznatog diplomate, Stana je bila presrećna. Počela je da šije haljinu za svadbeni dan, onu koju je čuvala godinama u sanduku. Međutim, sedam dana pre venčanja, Milan je došao do njene trošne kuće u crnom Audiju, a razgovor koji je usledio zauvek će promeniti njihove živote.
- Milan je stajao u dvorištu, hladan i distanciran, dok je Stana, brišući ruke o kecelju, žurila da ga pozdravi. “Stigao si, labude moj! Spremila sam ti pitu!” rekla je, srećna što ga vidi. No, Milan nije ušao u kuću. Umesto toga, stajao je pred njom, ispravljajući kravatu. “Bako, nemam vremena za pitu,” rekao je hladno. “Došao sam da razgovaramo o svadbi.” Stana je bila zbunjena. “Samo ti uči, sine,” ponovila je. “Samo da te ne sramotim.”
Ali Milan je, očigledno nervozan, hladno odgovorio: “Ne bi trebalo da dolaziš na svadbu, bako. Biće tamo ministri, diplomate, ljudi iz mog poslovnog sveta. Ti se tamo ne bi snašla. Ne znaš da koristiš pribor, tvoje ruke… ljudi će gledati. Sramota me je. Razumeš? Sramota me je da vide da potičem iz… ovog.” Pokazao je rukom na njenu staru kuću.
Stana je bila zatečena, njeno srce je bilo slomljeno. Njen unuk, njen “labud”, stideo se nje, stideo se njenih ruku koje su ga hranile. Milan joj je zatim dao novac i rekao: “Idi u banju, odmori se. Reci u selu da si bolesna. To je najbolje za sve.” Bacio je kovertu na sto i otišao, ostavljajući je samu, a Stana nije rekla ni reč. Nije plakala pred njim, samo je gledala u kovertu kao da je otrov. Milan je otišao, verujući da je rešio problem.
- Na svadbi, sve je bilo savršeno. Milan je blistao pored Ivice, primajući čestitke i divljenje gostiju. No, dok je muzika tiho svirala, kroz masu elegantnih ljudi pojavila se Stana. Nosila je svoju narodnu nošnju, staru pedeset godina, svečanu, sa jelekom i maramom, i drvenu kutiju u rukama. Obezbeđenje je pokušalo da je zaustavi, ali se povuklo kad je pogledala u njih. Stala je ispred mladenačkog stola, svi su je gledali, zatečeni i tišinom.
Milan je prebledio, pripremajući se za najgori trenutak svog života. Očekivao je skandal, ali Stana nije vikala. Nije pravila scenu. Samo je mirno počela da govori: “Nisam došla da jedem, sine,” rekla je, njen glas je bio jasan. “Nisam došla da ti kvarim slavlje. Došla sam samo da ti vratim dug.”
- Milan nije mogao da veruje. “Kakav dug, bako? Idi kući…” pokušao je da je tera. Stana je spustila kutiju na stol, a svi su se nagnuli da vide šta se nalazi u njoj. Očekivali su zlato, dragocenosti, ali unutra su bile stare, pohabane školske sveske, par malih opanaka, i priznanice sa pijace. “Ovo je tvoj život, Milane,” rekla je. Pokazala je na sveske i priznanice, govoreći kako je svaki papir bio dan kada nije jela, kako je svaki dan na pijaci, u hladnoći, bio njeno ulaganje u njegovu budućnost. “Ove ruke su stvorile ovog ‘gospodina’ koji stoji pred vama,” dodala je.
Na kraju je bacila kovertu nazad Milanu. “Ne treba mi tvoj novac, sine. Ja imam svoje grobno mesto, plaćeno poštenim sirom.” Zatim je pogledala Ivu. “Srećno ti bilo, dete. Lepa si kao vila. Čuvaj se čoveka koji se stidi one koja ga je nahranila.” Iva je, pogođena, skinula dijamantski prsten i spustila ga pored kutije sa sveskama, rekavši tiho: “Ona je jedina prava dama ovde.” Iva je potrčala za Stanom, a Milan je ostao sam, shvatajući da je izgubio dve žene koje su ga volele, sve u potrazi za lažnim ugledom.
