U današnjem članku želim podeliti priču o snazi zajedništva, hrabrosti i neizmernoj ljubavi. Ova priča iz jedne brdske oblasti iznad Drine, iz sedamdesetih godina prošlog veka, duboko me je dirnula, a nadam se da će i vas podsetiti na pravu vrednost solidarnosti.
Bilo je leto, i Milunka, mlada udovica sa troje male dece, suočavala se s velikim problemima. Njen muž je poginuo prethodne jeseni, ostavljajući je da se bori sama s životom.
I dok su svi u selu uživali u bogatom letnjem usevu, njena livada je ostala nepokošena, jer nije imala nikog da joj pomogne. Ova situacija nije bila samo teškoća oko obavljanja svakodnevnih poslova, već je značila i veliku brigu za njenu decu, jer je imala malu kravu kojoj je bilo potrebno seno.
Iako je obilazila komšije i molila ih da joj pomognu u košenju trave, svi su bili zauzeti i rekli su joj da nemaju vremena. Nisu joj mogli pomoći ni novcem, a iako im nije zamerala, bilo je jasno da niko ne može da razjasni njen problem. Činilo se da je Milunka ostala potpuno sama sa svojim problemima.
- Jedne noći, dok je sedela na pragu kuće, plakala je. Razmišljala je o svojoj deci i o tome što bi mogla učiniti ako ne bi uspela da obezbedi seno za kravu. Morala bi da proda kravu, a time bi ostala bez mleka za decu. U tom trenutku, osećala je da više nema snage i da je na ivici svojih mogućnosti. Niko nije bio tu da je podrži, a ni da je uteši. Ipak, u tom trenutku donela je važnu odluku: “Moram sama”, rekla je, brišući suze. Krenula je na livadu, odlučna da samostalno kositi.
Nije imala iskustva u košenju, ali nije imala izbora. Zgrabila je muževljevu kosu, koja je bila preteška za ženske ruke, i pokušala prvi zamah. Iako je početak bio težak i nezgrapan, Milunka nije odustajala. Uprkos tome što je bol od umora bila nepodnošljiva, nastavila je. No, nakon pola sata rada, pokošeno je bilo samo nekoliko metara. Počela je gubiti nadu i ponovo su joj krenule suze. Ispod nje je bila samo zelena trava, a umorna, iscrpljena i emotivno slomljena, zaspala je na svojoj livadi. Ni ne čuvši pse koji su počeli da laju, ni zvukove iz komšiluka, spavala je dubokim snom.
Sutradan ujutro, probudila ju je jarka sunčeva svetlost. Dok je još bila zbunjena, iznenadila ju je neobična buka koju je čula. Bio je to oštar zvuk kose o kamen, zvuk koji se čuo kada je neko oštrio kosu. Pogledala je prema svojoj livadi i ostala bez reči. Njena livada, koja je prethodne večeri bila preplavljena visokom travom, sada je bila pokošena. Najveće iznenađenje bilo je to što je pred njenom kućom stajala grupa ljudi, komšije, uključujući i najstarijeg kosača u selu, čiču Stanoja.
- Milunka je prišla, drhteći od neverice. Komšije su se smešile, a Stanoje je pitao: “Jel’ se tako kosi livada, spavanjem?” Svi su se smeštali, ali smeh je bio pun ljubavi i saosećanja. Milunka nije mogla da veruje svojim očima. Pokušala je da ih pita kako su se odlučili da joj pomognu, a komšija Marko joj je odgovorio: “Nismo hteli pare. Ovo je za tvoju decu. Tvoj muž je nama pomogao, sada ćemo mi tebi.”
Dok su kosači završavali svoj posao, žene iz komšiluka su postavile stolove ispred kuće, pune pite, rakije i hrane koju su doneli. Milunka nije znala šta da kaže, ali njeno srce bilo je ispunjeno zahvalnošću. Toga dana, njena livada je bila pokošena za samo nekoliko sati, ali to nije bilo sve. Komšije su se potrudile da poprave ogradu, naseku drva i pomognu joj sa svim što je bilo potrebno.
Kada su otišli, Milunka je stajala na pragu, gledajući u svoju livadu koja je sada bila čista, a seno složeno u plastove. Deca su spavala sita, a ona je imala dovoljno hrane za mesec dana, koju su joj donele žene iz sela. Pogledala je u nebo i shvatila nešto važno – da, iako je selo delovalo surovo i teško, postalo je njena najveća podrška kad joj je bila najpotrebnija.
Milunka je shvatila da nije bila sama, uprkos svim nedaćama kroz koje je prošla. Zajedništvo, ljubav i poštovanje komšija iz sela imali su snagu da prevaziđu sve prepreke. Tog dana, Milunka je spavala mirno, znajući da njena deca neće biti gladna dokle god ima ljude poput njih u svom životu
