U skoro svakom slučaju udaja zbog bega iz siromaštva ne završi dobro,mlade devojke ne trebaju spas da traže na taj način nego da ulažu u svoje obrazovanje i naobrazbu.Jedna meotivna ispovest se nalazi u nastavku teksta a svi vi koji imate kćerke treba zajedno da ovo pročitate.
- U nepunih 17 godina, Mima je donela odluku da pobegne od života koji ju je pritiskivao i da se uda. Mislila je da će joj to otvoriti vrata slobode i novog početka. Međutim, ono što ju je dočekalo u braku bilo je daleko gore od onoga od čega je bežala. Umesto ljubavi, našla se u zatvoru iz kojeg nije mogla lako da izađe. Fizičko i psihičko nasilje bilo je svakodnevnica. Iako je pokušavala da potraži pomoć, prijavljivala zlostavljanje policiji, reakcije su bile mlake i bez ikakvog trajnog efekta. Nakon kratkog razgovora sa njenim mužem, nadležni bi odlazili, a ona bi ostajala da trpi sve po starom.
Brak je trajao sedam godina, a tokom tog perioda Mima je rodila dve ćerke. Uprkos neizdrživoj situaciji, ostajala je zbog njih, uverena da mora da izdrži dok ne porastu, dok ih ne izvede na pravi put. Bila je, kako kaže, u svakom smislu zatvorenik – nije smela ni kod majke na kafu bez dozvole, a odgovor na takve želje bio je uvek negativan. Verovala je da se udajom spasava, jer se njen muž isprva nije ponašao kao nasilnik. Delovao je kao brižan i dobar čovek, neko sa kim može podeliti život. Ali, slika je vrlo brzo počela da se lomi.
- Kada je napokon skupila hrabrost da ode, dočekale su je nove pretnje. Odlazak iz nasilnog braka nije bio ni lak ni bezbedan. Krenula je sa koferima, dok je muž išao za njom, upozoravajući je da će je ubiti. Njene noge su bile teške kao olovo, ali nije stajala. Mislila je da će svakog trenutka osetiti oštricu na leđima, ali je ipak nastavila da hoda. Došla je kod roditelja i naredna dva dana provela je sedeći ispred obdaništa, samo da bi mogla da vidi svoju decu, koje je ostavila kako bi ih na kraju vratila sebi.
Trećeg dana odlučila je da primeni drugačiji pristup. Doterala se, otišla kod frizera, našminkala se kao nikada pre i uputila se bivšem mužu. Rekla mu je da ide kod sestre u Kragujevac i da ne zna kad će se vratiti. Tada je, neočekivano, predao decu, dve ćerke koje su za nju bile smisao i motiv da izdrži sve prethodne godine.
- Iako je uspela da ih izvede iz pakla, Mimini problemi nisu nestali sa razvodom. Naprotiv, tek tada su dobili novu formu. Počela je da plaća reket bivšem mužu, kako je sama rekla – da je ne bi pretukao nasred ulice. Godinu i po dana davala mu je novac svaki put kad bi ga srela. Toliko je bila uplašena, zbunjena i slomljena, da je u jednom trenutku poverovala da je ona kriva. Ubedila je sebe da mora biti nešto pogrešno u njoj, čim svakog dana trpi nasilje.
Danas, sa distance i izgrađenom ličnošću žene koja je prošla kroz vatru i preživela, Mima otvoreno govori o svom iskustvu. Ne traži sažaljenje, već želi da pošalje poruku – da je moguće izaći iz mraka, da postoji život nakon nasilja i da nijedna žena ne zaslužuje da ćuti dok je neko lomi. Njene ćerke su odrasle, imaju svoje porodice, a ona sada živi za sebe. Ne iz straha, ne zbog inata, već iz potrebe da pokaže i sebi i drugima da borba nije bila uzalud.
- Ova priča nije samo ispovest – to je svedočanstvo o snazi žene, o istrajnosti majke i o bolu koji može postati lekcija. Mima Bažalac danas stoji kao simbol preživljavanja, ali i kao upozorenje da nasilje ne bira godine, status ni pol – ali da svaka žena ima pravo da kaže: dosta.
