Na početku braka sve je bilo idealno. Nakon samo godinu dana braka Alena je pobjegla… U nastavku teksta pročitajte pikantne detalje.
- Alena, mlada žena iz Rusije, podelila je svoje iskustvo iz braka koji je trajao svega godinu dana, a čija priča otkriva koliko kulturne razlike, pogrešna očekivanja i neravnopravnost mogu ugroziti ljubav. Iako su međunarodni brakovi često predstavljeni kao romantični spojevi različitih svetova, oni ponekad mogu postati zamka za pojedince koji se nadaju zajedničkom životu zasnovanom na jednakosti i poštovanju.
Upoznala je svog budućeg muža dok je radila kao turistički vodič u Turskoj. On je bio lokalni preduzetnik, vlasnik malog kafića u Alanji. Bio je šarmantan, pažljiv i delovao kao idealan partner. Njihova veza se razvijala brzo i strasno, a uskoro su odlučili da se venčaju. Alena se preselila kod njega i započela novi život u toplom mediteranskom ambijentu, ali ni slutiti nije mogla kako će se taj brak razvijati.
- Odmah nakon venčanja, počele su da se pojavljuju prve pukotine u njihovom odnosu. Njen muž joj je zabranio da radi, objašnjavajući to tradicionalnim pogledom da muškarac treba da izdržava porodicu, dok žena treba da ostane kod kuće, kuva i vodi domaćinstvo. U početku je pokušavala da se prilagodi, ali ubrzo je shvatila da ta “tradicija” u njenom slučaju znači gubitak slobode, identiteta i ličnog dostojanstva.
Dani su počeli da liče jedan na drugi. Dok bi on provodio dane na poslu, Alena je ostajala kod kuće, pripremajući obroke i obavljajući kućne poslove. Kada bi se njen muž vratio, očekivao je potpunu posvećenost – od serviranja hrane do pranja i slaganja odeće. Svaki obrok morao je da bude sveže pripremljen i bogat, jer je, kako je rekao, tako navikao od svoje majke. Jednom prilikom, kada mu je poslužila supu pripremljenu dan ranije, izbila je svađa koja joj je jasno pokazala koliko su mu važni rituali i kontrola.
Vremenom, kontrola je postajala sve stroža. Nije smela da napušta kuću bez njegove dozvole – čak ni da ode u prodavnicu ili kozmetički salon. Susreti s prijateljima bili su zabranjeni, a i njen izgled bio je predmet njegovih pravila. Nije smela da nosi suknje iznad kolena niti da se šminka. Njena individualnost bila je potisnuta, a osećaj zarobljenosti svakim danom je rastao.
- Pokušaji da makar vikendom zajedno izađu završavali su se neuspešno, jer je njen muž pokazivao sve manju volju za zajedničkim aktivnostima. Njegova pažnja se povukla u rutinu, a Alena je većinu vremena provodila zatvorena u stanu, bez kontakta s ljudima i bez osećaja pripadnosti.
Ni kuhinja, mesto gde je pokušavala da pronađe mir, nije bila prostor u kojem se mogla izraziti. Iako je sa zadovoljstvom pripremala ruska jela koja je znala, njen muž je insistirao isključivo na tradicionalnoj turskoj kuhinji. Nije pokazivao ni interesovanje ni želju da prihvati nešto drugačije od onoga što je već poznavao. Ta potreba za kontrolom nad svakim aspektom njihovog zajedničkog života postala je nepodnošljiva.
Na kraju, suočena s konstantnim ograničenjima, osećajem potcenjenosti i gubitkom sopstvene ličnosti, Alena je odlučila da se vrati u Rusiju. Otišla je od muža, prekinula brak i vratila se majci, svesna da život u kome ne postoji ravnopravnost i sloboda ne može biti temelj sreće – bez obzira na ljubav koja ga je pokrenula.
Njeno iskustvo ostaje kao važna poruka svima koji ulaze u međukulturalne veze: ljubav može biti snažna, ali bez poštovanja, razumevanja i ravnopravnosti, ona ne može opstati. Jer partnerstvo ne znači samo deljenje života, već i međusobno prihvatanje i podršku – bez dominacije i prisile.
