U selu Mrtvice,okolina Brčkog u Bosni i Hercegovini žive četiri od sedam sestara Zarić.Poznate po tome što se nisu nikada udavale i što celi život nose crninu ove sestre deluju kao da nisu sa ovog sveta.Iako u poznim godinama i dalje su jako vitalne,vredne i spremne za bilo kakvu vrstu posla.U nastavku pročitajte nešto malo više o njima i pogledajte video reportažu.
U tišini sela Mrtvica, koje se smestilo između Brčkog i Lopara, živi pet sestara koje su svojim načinom života postale simbol skromnosti, rada i porodične odanosti. Sestre Zarić — Petra, Stoja, Goja, Anica i Živana — iako u osmoj i devetoj deceniji života, svakoga dana dokazuju da istinska snaga ne poznaje godine. Njihova svakodnevica, ispunjena fizičkim radom, obavezama i međusobnom podrškom, ostaje gotovo nepromenjena decenijama, daleko od savremenih promena i potrošačkog načina života.
One nikada nisu zasnovale sopstvene porodice, niti su napustile roditeljski dom. Umesto toga, ceo svoj život posvetile su očuvanju kuće, imanja i porodičnih vrednosti koje su im usadili roditelji — Jovo i Spasenija Zarić. U njihovoj kući nikada nije bilo mesta za lenjost. Živeći bez muških ruku, one su same preuzele sve uloge – od poljoprivrednika do majstora. Obrađuju zemlju, uzgajaju stoku, brinu o domaćinstvu, popravljaju ono što je potrebno, a sve to rade u savršenom skladu i dogovoru.
Iako ih mnogi nazivaju “virdžinama”, što se u nekim krajevima Balkana odnosi na žene koje preuzimaju muške uloge u zajednici, sestre Zarić nikada nisu imale potrebu da se uklapaju u tuđe definicije. Njihova odluka da ostanu neudate nije posledica gorke sudbine, već tihe, prihvaćene stvarnosti. U tome pronalaze spokoj i smisao, verujući da je njihova životna misija da ostanu zajedno i da očuvaju dom svojih predaka.
Njihov svakodnevni ritam podseća na život kakav je nekada bio pravilo — dani počinju pre izlaska sunca i završavaju se kada se nebo zamrači. I u poznim godinama, one se ne štede. U sezoni setve, svaka ima svoj zadatak: jedna popravlja kuću, druga priprema seme, treća hrani stoku. Sve funkcioniše bez mnogo reči — navika, disciplina i ljubav prema radu vode ih iz dana u dan.
U selu, meštani ih često gledaju sa uvažavanjem, iako ih ponekad smatraju neobičnima. Nisu deo savremenih tokova — ne gledaju televiziju, ne slušaju radio, a od smrti majke Spasenije 2007. godine, nose crninu i žive povučeno. Izolovanost od savremenih medija nije iz nužde, već iz svesnog izbora. Kako kažu, nemaju vremena za “luksuze”, jer im dani prolaze u poslu i brigama oko imanja.
Njihovo domaćinstvo funkcioniše kao mali, samodovoljni sistem. Uzgajaju krave, svinje, ovce, kokoške, obrađuju hektare zemlje, a kada zatreba dodatna površina, bez problema je uzimaju u zakup. Iako su već starice, snagu crpe iz ljubavi prema zemlji i sećanju na roditelje, koji su ih naučili da je rad oslonac svega.
Život sestara Zarić svedoči o neprolaznoj vrednosti porodične lojalnosti, skromnosti i predanosti. One ne traže priznanja, ne traže pomoć, ne žele sažaljenje. Njihovo bogatstvo nije materijalno, već se ogleda u unutrašnjem miru, u redu koji su stvorile i čuvaju, u tradiciji koju neprekidno žive. Njihov primer je retkost u savremenom svetu, ali i podsetnik da su ljubav prema domu i vredan rad najtrajniji temelji na kojima se gradi smislen život.
