Jako je žalostan podatak da veliki broj naših gastarbajtera provede životni vek radeći i gradeći i onda u toj kući ne provede nimalo vremena jer ga stegnu obaveze sa svih strana.To je tema današnjeg članka a Vi u nastavku pročitajte jednu takvu ispovest..
- Naš sin, u kojeg smo godinama ulagali ljubav, trud i nadu, oženio je ženu koja nam, iako ljubazna, nikada nije u potpunosti postala bliska. Ne zbog nje same, već zbog senke koju baca njena majka – osoba koja je, još dok smo živeli u inostranstvu, počela postepeno zauzimati sve više prostora, kako u njihovom životu, tako i – nažalost – u našem domu.
Pre nego što smo se vratili u Srbiju, stigla je vest koja nas je zatekla. Njegova tašta uselila se kod njih, u kuću koju smo mi izgradili, kamen po kamen, odricanjem i znojem. Sin je tada rekao da je to „privremeno“, da je ostavljena, da joj je potrebna pomoć. I mi smo, naravno, razumeli. Niko ne ostavlja drugog čoveka u nevolji. Ali to „privremeno“ traje već godinama.
- Danas, kada dođemo u posetu, osećamo se kao stranci. Kao gosti u sopstvenom domu. Prostorije koje smo s ljubavlju uređivali sada odišu drugačijim duhom – njenim. Sve je preuređeno, raspored promenjen, naši tragovi gotovo izbrisani. Njeno prisustvo je snažno i tiho nametljivo. Ona odlučuje gde ćemo sesti, kada će biti ručak, ko će s kim razgovarati. Naš sin uglavnom ćuti. Deluje kao neko ko se predao, kao da je negde između dve obale – ni tamo, ni ovde.
Kada smo prvi put došli nakon njenog useljenja, nismo dočekani rečima koje smo zamišljali i priželjkivali godinama – „Dobrodošli kući“. Umesto toga, dočekani smo rečenicom koja nas je zaledila: „Samo vi sedite, gosti treba da budu u centru pažnje.“ Bili smo gosti. U sopstvenom domu.Svako drvo u dvorištu mi smo zasadili.Svaki zid je podsećao na naš trud i žrtvu.Svaku pločicu, svaki detalj kuće birali smo mi.
- Ali tog dana, činilo se kao da smo zakoračili u tuđi prostor. Čak i kafa koja je poslužena bila je hladna – kao da odražava atmosferu.
Naš sin, kojeg smo pogledom tražili ne bi li nam dao makar znak razumevanja, ćutao je, pogrbljen i umoran. Njegova supruga i njena majka preuzele su sve – od dnevnog rasporeda do toga kad ćemo posetiti prijatelje, pa čak i kad treba da završimo posetu jer su svi „umorni“. Sve je bilo unapred određeno, bez nas.
- Te večeri, smešteni u sobu za goste, ležali smo budni. Posmatrali strop. Osećaj tuge bio je jači od svih teških dana provedenih u inostranstvu. Ne zato što je neko direktno bio nepristojan, već zato što nismo više pripadali. Osećaj otuđenosti u sopstvenom životu je najtiši i najdublji oblik bola.
Tada smo shvatili. Ne možemo više čekati da nas neko pozove nazad u život koji smo izgubili. Vreme je da prestanemo biti gosti ne samo u kući, već i u sopstvenim odlukama, u svom miru. Shvatili smo da povratak kući nije uvek moguć – ali povratak sebi jeste.
- Možda nikada nećemo dobiti zahvalnost ili priznanje. Možda nikada nećemo čuti reči koje bi zalečile ovaj osećaj gubitka. Ali ono što možemo je da pronađemo snagu da iznova izgradimo svoj prostor – ne fizički, već emocionalni. Prostor u kojem ćemo se osećati kao svoji.
Jer dom nije samo zid od cigle. Dom je osećaj pripadnosti. A kada to nestane, vreme je da se zapitamo – gde zapravo pripadamo?
