Jedna domovina je bila kuća svih nas,Bosanaca Srba i Hrvata i još njih ali u današnjem članku pišemo o bratstvu i jedinstvu ova tri naroda koja su bila pod ogromnim pritiscima od pamtiveka i pored toga svega svi mi i dalje živimo zajedno i veselimo se.U nastavku pročitajte jednu dirljivu priču koja će otopiti i ona najhladnija srca i ponukati sve nas da razmišljamo o budućnosti posebno zbog naše dece!!!
- Nije ni važno koje je godine bilo, jer neke priče ne poznaju kalendar. Negde, u jednom malom selu blizu Dervente, živjela su trojica starih prijatelja: Hasan, Milan i Ivica. Odrasli su zajedno, išli u istu školu, čuvali krave po istim livadama, prali noge u istoj rijeci i jeli hljeb iz iste torbe. Jedan je bio musliman, drugi pravoslavac, treći katolik – ali njima to nikad nije bilo važno. Oni su bili braća po djetinjstvu.
Kad je došao rat, selo se razdvojilo. Ljudi su se podijelili, neki otišli, neki se zavadili, ali njih trojica nisu dali svoje prijateljstvo. Obećali su jedan drugom – šta god da se desi, nikada neće dići ruku jedan na drugog.
- U najtežim vremenima, pomagali su jedni druge krišom. Hasan je donio brašno Milanovoj porodici kad im nije ostalo ništa, Ivica je preveo Hasana preko linije kad je ovaj bježao s porodicom, a Milan je sačuvao Hasanovu staru majku kad su svi mislili da je napuštena. Bez buke, bez galame – tiho, ljudski, pošteno.
Kad se rat završio, život je krenuo dalje, ali njihovo prijateljstvo je postalo priča koja se priča uz kahvu i rakiju, mlađima koji više ne vjeruju da različiti mogu biti zajedno. I dan-danas, svake godine, na Đurđevdan, njih trojica se okupe ispod stare lipe kod škole koju su zajedno pohađali.
- Hasan donese baklavu, Milan domaću slaninu, a Ivica bocu vina. I kad ih pitate kako su opstali, samo kažu:„Kad znaš čovjeka iz djetinjstva, znaš mu dušu. A duša nema vjeru – ona samo zna da li je neko čovjek ili nije.“
BONUS TEKST
- Nekad, dok svet još nije mirisao na skupe parfeme i dok reč “anti-age” nije bila na svakoj teglici u kupatilu, žene su bile lepe – onako tiho, prirodno, sa mirisom lavande u kosi i mlekom na obrazima. Lepota tada nije dolazila iz reklama i brendiranih bočica, već iz prirode i pažnje, iz ljubavi prema sebi i svetu oko sebe. To su znale naše bake – prave dame koje su i u najsiromašnijim vremenima nalazile način da zasijaju.
Za njih, čista koža bila je svetinja. Nije se išlo u krevet sa šminkom, a jutro se počinjalo hladnom vodom i sapunom od nevena, lavande ili maslinovog ulja. Taj sapun, koji su same kuvale ili dobijale kao poklon iz Nemačke ili Francuske, bio je miris detinjstva, zdravlja i kućne čistoće.
- Umesto krema sa komplikovanim sastojcima, baka je otvarala kuhinjski ormarić. Mast od nevena za ispucale obraze, domaći piling od kukuruznog brašna i limuna za osveženje lica, mleko za omekšavanje kože i glicerinska krema pomešana sa ružinom vodicom – to je bio njen “kozmetički salon”.
Parna kupka od kamilice jednom nedeljno nije bila luksuz, već redovan ritual. Lice bi tada dobijalo onu ružičastu svežinu koju ni jedna moderna maska ne može da zameni.
- Kosa se prala domaćim sapunom, ispirala sirćetom i češljala drvenim češljem. Miris čiste, sušene kose bio je blag, prirodan, a opet nezaboravan. Često bi stavile malo lavande u ormar sa posteljinom, pa bi jastuci mirisali na leto i planinu. A onaj najlepši trik? Latice ruža u fiokama sa donjim vešom – da miris prati svaki korak.
Za izlazak, baka bi obula najlepše cipele, stavila kap kolonjske vode iza uha i možda još malo na maramicu u tašni. Nije bilo važno koliko nešto košta, već da u tom trenutku, sve na njoj odiše svežinom, jednostavnošću i stilom.Miris bakine odeće nije bio samo parfem – bio je to trag života. Na toj haljini nosila je dan kada se prvi put zaljubila, dan kada je rodila dete, dan kada je ćutala uz prozor gledajući u zvezde, dan kada je kuvala supu za ceo komšiluk. Sve je to ostajalo u nitima tkanine.
- I dok danas jurimo za najnovijom kremom ili serumom, možda bi vredelo da zastanemo i prisetimo se tih jednostavnih, toplih rituala. Jer lepota je, zapravo, ono što ostane kad skinemo sve maske – i spoljne i unutrašnje.A naše bake? One su to oduvek znale.
