Tema današnjeg članka govori o dubokom i emotivnom razočaranju koje može nastati kada ljubav, koja je bila temelj odnosa, nestane, a suočimo se sa stvarnošću u kojoj nismo voljeni.
Priča koju ćemo prepričati bavi se životom Aleksandre Zolotareve, žene koja je u svom najtežem trenutku shvatila da su svi njeni napori, sve godine verovanja i čekanja, bile uzaludne.
Aleksandra je bila u ozbiljnom zdravstvenom stanju, ležeći na katalkama u prijemnoj sobi privatne klinike, okružena zvucima i haosom bolničkog okruženja. Iako je njen muž, Igor, obećao da će je odvesti na bolje mesto, zapravo ju je napustio u trenutku kada je najviše trebala pomoć. Dok su svi oko nje trčali i brinuli se o svom svakodnevnom životu, ona je bila prepuštena samoj sebi, bez pomoći i bez nade.
U tom trenutku, njeno telo je odustajalo, a fluorescentna svetla su joj bila jedini pratilac. Kroz sve to, Aleksandra je postajala svesna da njen muž nije tu da je spasi, da nije tu zbog nje. Njegova ljubaznost bila je samo maska koja je skrivala ljutnju, dosadu i prezir. U njegovim očima nije bilo ljubavi, samo su postojali novčani problemi i brige koje nisu imale nikakve veze sa njenim životom.
- Dok su mediji u klinici bili hladni i nezainteresovani za njenu sudbinu, ona je razmišljala o svom životu. Iako je bila fizički nemoćna, njeno srce je bilo napeto od tuge i bespomocnosti. Aleksandra je shvatila da su svi ljudi oko nje postali brojevi, a ne stvarni ljudi sa stvarnim emocijama. Niko nije video njen bol, niko nije video njenu patnju. Bilo je jasno – u svetu u kojem je postojala samo rutina i administracija, ona nije bila ništa više od još jednog broja u sistemu.
U trenutku kada su joj rekli da će je izbaciti iz klinike jer račun nije bio plaćen, Aleksandra je shvatila da nije samo problem u novcu. Tu je bila mnogo dublja istina – njen muž ju je napustio, nije je voleo onako kako je ona mislila. Svi izgovori koje je imala o njegovoj nepažnji sada su postali gorke stvarnosti. Njene nade su se slomile, a ljubav koju je toliko želela da veruje u nju, postala je samo još jedna velika prevara.
U tom trenutku, dok je čekala da njen muž dođe i spasi je, Aleksandra je osećala da njena duša napušta telo, da je njeno telo svakim danom sve slabije. Bola je bilo toliko da je samo želela da sve završi. Nije tražila mnogo – samo ljubav, samo razumevanje, samo da oseti da nije sama. Ali to joj nije bilo suđeno.
- Njen muž, bez najave, bez poziva, nestao je iz njenog života. Nije bilo objašnjenja, nije bilo oproštaja. Shvatila je da je prevarena. Prošle su godine verovanja u ljubav, a sada je sve postalo jasno – nije bila voljena, nije bila poštovana. Osećala je da je on jednostavno otišao i ostavio je samu, bez ičega.
Dok je Aleksandra ležala napolju, na hladnom asfaltu, svi su prošli pored nje. Ljudi su snimali, komentarisali, ali niko je nije zaista video. Svi su prolazili, a ona je ostala tu, napustila je sve, bez nade i ljubavi. Bio je to trenutak kada je suočena sa istinom shvatila da je njeno mesto u tom životu bilo samo drugo, dodatno postojanje, dok je njegov svet bio prepun svojih vlastitih preokupacija.
Kroz sve ovo, Aleksandra je saznala najgoru istinu. Njen muž je otišao, i više nije bilo povratka. Sve te godine čekanja, svi ti pogrešni izbori, sve te borbe bile su samo besmisleni trenuci u njenom životu. Shvatila je da se ona zapravo nikada nije borila za sebe. Ona je borbu vodila za nekog drugog, nekog ko nije bio vredan te borbe
