“Taksista sam i prije neku noć, oko pola jedan, vidim ženu koja drži djevojčicu u rukama…”

Nakon što smo stigli do hitne pomoći, žena je pažljivo izvadila malu devojčicu iz taksija i zahvalila mi se. Njena zahvalnost nije bila preterana, ali bilo je jasno da je bila u velikoj potrebi i da joj je ova pomoć mnogo značila. Njeno ponašanje, pomalo povučeno i skromno, samo je dodatno potvrđivalo da nije navikla da traži pomoć od drugih. Kao da je naučila da se bori sama, da se nosi sa životnim izazovima bez očekivanja podrške od bilo koga.

• Kada su ušle u zgradu hitne pomoći, osetio sam olakšanje, jer nisam mogao da se otmem utisku da je ona žena koja nosi veliki teret. Razvedena, bez podrške bivšeg muža, koji je bio sebičan i nezainteresovan za svoju kćerku, nosila je odgovornost za sve. S obzirom na to da nije imala mnogo opcija, njena situacija mi je delovala izuzetno teško. Ali, istovremeno, nisam mogao da ne pomislim koliko je samohrano roditeljstvo izazovno, i koliko se mnogo žena suočava sa sličnim poteškoćama, pokušavajući da balansiraju između rada, brige za decu i drugih životnih obaveza.

Iako nisam mogao da promenim njenu prošlost, nisam mogao da ne pomognem u tom trenutku. Život je pun malih trenutaka u kojima možemo učiniti razliku, čak i ako je ta razlika naizgled neznatna. Pomislio sam kako bi se ona osećala da nisam bio tu da joj pomognem. Verovatno bi se još dugo trudila da pronađe neko rešenje, ali to bi trajalo mnogo duže, a njena kćerka bi možda morala da sačeka još duže da dobije medicinsku pomoć koja joj je bila potrebna.

• Nekoliko minuta nakon što su ušle u hitnu pomoć, ponovo sam upalio motor i krenuo ka parkingu, ali sam pomislio da možda ipak nije kraj. Osećao sam da nije bilo dovoljno samo pomoći joj da stigne do hitne pomoći. Iako sam im pomogao onoliko koliko sam mogao, osećao sam da bi bilo dobro da učinim još nešto. Pomislio sam da, možda, ukoliko ih budem mogao odvesti nazad, to će bar donekle olakšati put koji je čekao pred njima.

I dok sam sedeo u taksiju, čekajući da se završi procedura sa njihovim ulaskom u hitnu, razmišljao sam o njenoj situaciji. Razvedena žena, sa malom devojčicom, koja je bila primorana da se bori sama, da svakodnevno upravlja životom, bez pomoći partnera, sa minimalnim resursima i podrškom. Dobar deo života provodimo žureći od jednog zadatka do drugog, a za mnoge žene ovo je postao svakodnevni obrazac života. Sve one male žrtve koje su morale da naprave, a koje ostaju nezapažene, nestaju u magli nepravde i neuzvraćene pomoći.

Dok sam čekao da se vrate iz hitne pomoći, pomislio sam kako bi bilo lepo da život zna da uzvrati onima koji pomažu. Nikada ne znaš kada ćeš naleteti na nekog ko zaista treba tvoju pomoć, ali takođe, nikada ne znaš kada će ti sama pomoć biti potrebna. Ponekad život jednostavno daje priliku da učinimo nešto dobro, i to nešto mali, ali značajno. Možda je pomoglo to što sam ih odvezao, možda nije, ali sigurno sam znao da nije bilo lako njeno svakodnevno postojanje, borba u kojoj je bila svaki dan.

• Kada su izašle iz hitne pomoći, žena je ponovo prišla taksiju, a njena zahvalnost bila je još izraženija. Zahvalila mi se još jednom, a ja sam joj rekao da nije potrebno da me plaća, da sve to ne košta ništa. Rekao sam joj da je važno da budu dobro i da ću ih besplatno odvesti kući. Iako nije imala mnogo, žena je insistirala da mi da barem nešto, iako sam je uveravao da nije potrebno. Bilo mi je drago što je uspela da dođe do pomoći koju je tražila, ali istovremeno nisam mogao da ne mislim o njenoj svakodnevnoj borbi.

Kada smo krenuli nazad, malo smo razgovarali o tome kako se nosi sa životom. Rečeno mi je da ima još nekoliko problema, ali da je za nju najvažnija kćerka, koju voli više od svega. Iako su situacije u njenom životu bile daleko od idealnih, očigledno je da je ljubav prema njenoj ćerki bila njen najveći motivator. Verovatno je u tom trenutku, dok je sedila u taksiju, ona razmišljala o tome kako da nastavi, kako da preživi dan za danom.

• Na kraju, kada smo stigli do njene kuće, nije bilo mnogo reči. Samo je zahvalila, izvadila novac iz torbe i dala mi 500 dinara. Iako nisam želeo da prihvatim, uzela je trenutak da mi se iskreno zahvali za to što sam im pomogao. Polako je izlazila iz auta, držeći svoju kćerku, i gledao sam ih kako odlaze. Osećao sam da sam učinio nešto dobro, čak iako je to bilo samo mala usluga. Pomogao sam nekome u trenutku kada je bio najpotrebniji.

Iako to nije bila velika stvar, za nju je to bila pomoć u trenutku kada je to zaista trebala. Možda nije promenila njen život, ali sigurno je olakšala jednu noć, jedan trenutak, koji bi bez moje pomoći mogao da bude mnogo teži. Ponekad se najveće stvari u životu ne događaju u velikim gestovima, već u malim, svakodnevnim činovima ljubaznosti, koji čine svet malo boljim mestom.