Josip Broz Tito bio je jedna od najistaknutijih ličnosti 20. veka, poznat po svojoj ulozi vođe Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i snažnom uticaju na političku scenu Balkana. U ovom članku osvrćemo se na ključne aspekte njegovog života i nasleđa, pokušavajući da sagledamo kako je oblikovao istoriju regiona.
Poslednji meseci života Josipa Broza Tita ostali su zapamćeni kao vreme neizvesnosti, teških odluka i velikih priprema koje su se završile jednim od najvećih državničkih događaja u istoriji regiona. Čovek koji je decenijama vladao Jugoslavijom, obožavan i osporavan, proveo je svoje poslednje dane u borbi sa bolešću, dok su lekari, saradnici i porodica nemoćno posmatrali njegovu polaganu borbu.
- Prvi ozbiljni problemi javili su se krajem decembra 1979. godine, kada je počeo da oseća bolove i slabost u levoj nozi. Lekarski tim isprva je pokušao da stanje stabilizuje terapijom, ali ubrzo je postalo jasno da se mora pristupiti drastičnijim merama. Sam Tito se opirao takvim rešenjima, ali 12. januara 1980. izveden je zahvat arterijskog bajpasa. Iako je operacija bila složena, nije donela očekivane rezultate. Nekoliko dana kasnije, lekari su doneli bolnu odluku – amputacija noge bila je jedini način da se zaustavi širenje gangrene i da se produži život tada 88-godišnjeg maršala.
Na trenutak se činilo da njegov organizam pokazuje snagu. Posle teških operacija usledio je kratak period prividnog poboljšanja, ali problemi nisu nestali. Najpre su oslabili bubrezi, zatim se javila upala pluća, a kako su nedelje prolazile, njegovo stanje se stalno pogoršavalo. Krajem februara lekari su ga stavili u veštačku komu, dok su aparati održavali osnovne funkcije organizma. I pored velikih napora domaćih i stranih stručnjaka, organi su počeli da otkazuju jedan za drugim. U nedelju, 4. maja 1980. godine, u 15.05 časova stigla je vest koja je pogodila milione ljudi: Josip Broz Tito preminuo je u Ljubljani.
- Ono što šira javnost manje zna jeste da je on još mnogo ranije, dok je bio u punoj snazi, razmišljao o svom večnom počivalištu. Tokom posete grobu američkog predsednika Frenklina Ruzvelta bio je impresioniran jednostavnošću i skromnošću njegovog obeležja. Bez pompe, bez monumentalnih građevina, već samo diskretna ploča u prirodnom okruženju. To iskustvo ostavilo je dubok trag i oblikovalo njegovu želju da i sam bude sahranjen na sličan način – jednostavna bela mermerna ploča, sa urezanim imenom, prezimenom, nadimkom i godinama života. Ništa više.
Njegova poslednja želja ostvarena je u Beogradu, u „Kući cveća“, prostoru unutar predsedničke rezidencije na Dedinju. Grob je postavljen ispod centralne svetlosne kupole, tako da simbolično počiva „pod otvorenim nebom“. Iako je bio jedan od najuticajnijih svetskih lidera svog vremena, njegovo grobno obeležje odiše skromnošću, gotovo suprotnom veličini njegovog političkog značaja.
- Pripreme za sahranu bile su nezapamćene. U roku od samo 72 sata, Beograd je morao da bude spreman za dolazak najviših državnih delegacija iz svih krajeva sveta. Inženjeri i radnici radili su bez predaha, betonirano je 200 kvadratnih metara prostora, pripremljena je grobnica i uređeni prolazi za mimohod, dok su tribine za goste morale da prime stotine svetskih lidera. Posebno je izrađena i monumentalna nadgrobna ploča od aranđelovačkog mermera, teška devet tona. Međutim, da bi izbegli eventualne komplikacije tokom ceremonije, postavljena je lakša privremena ploča, dok je originalna, masivna ploča položena tek kasnije.
Zanimljiv je i detalj da je Tito, u simboličkom smislu, bio sahranjen dva puta. Njegov sanduk je najpre spušten u grobnicu, ali je ubrzo ponovo izvađen kako bi se dodali zaštitni slojevi bakra i betona, a zatim je vraćen i prekriven mermernim obeležjem. Ovaj postupak, iako skriven od očiju javnosti, svedoči o pažnji i detaljnosti s kojom se sve planiralo.
- Dolazak delegacija iz preko 120 zemalja predstavljao je ogroman organizacioni izazov. Beograd je tih dana postao centar sveta. Na ulice su izlazili redovi građana željnih da odaju poslednju poštu, dok su televizijske kamere prenosile događaj u sve krajeve planete. Sahrana je održana 8. maja i upisana je kao jedna od najvećih državničkih sahrana u 20. veku. Među prisutnima su bili lideri najvećih svetskih sila, kao i predstavnici manjih država, svi ujedinjeni u odavanju poštovanja.
Jugoslavija je tih dana plakala. Bez obzira na to da li su ga voleli ili kritikovali, milioni ljudi doživeli su njegov odlazak kao kraj jedne epohe. Za mnoge je on bio simbol stabilnosti i međunarodnog ugleda zemlje, dok su ga drugi doživljavali kao autoritarnog vladara. Ali u trenutku smrti i sahrane, sve podele bile su potisnute, a narod je zajedno delio osećaj gubitka.
- Paradoksalno, Titova lična želja za skromnim obeležjem bila je u potpunom kontrastu sa veličinom ceremonije koja je usledila. Njegov jednostavan grob podseća na skromnost i prolaznost, dok sama sahrana, sa hiljadama učesnika i globalnim prenosom, oslikava istorijsku težinu njegove ličnosti i ulogu koju je imao u svetskoj politici. Više od četiri decenije kasnije, „Kuća cveća“ ostaje mesto sećanja i tihe simbolike. Posetioci iz zemlje i sveta i danas dolaze da vide belu ploču ispod koje počiva čovek koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji Balkana i šire. Njegovo večito prebivalište svedoči o spoju moći i skromnosti, politike i ljudske prolaznosti.
Titovi poslednji dani i njegova sahrana ostali su zapisani kao jedinstvena priča o kraju jedne ere. Od amputacije noge i borbe sa bolešću, preko odluke da grob bude jednostavan, do grandiozne ceremonije koja je ujedinila ceo svet u Beogradu – sve to zajedno čini mozaik o životu i smrti čoveka čije ime i dalje izaziva emocije, debate i sećanja.
