U današnjem članku pišemo o životu jedne starije žene, koja je unatoč svemu ostala ponosna i hrabra, iako su je njeni najbliži zaboravili. U njenoj svakodnevnoj rutini, poštar Jovan je postao mnogo više od običnog dostavljača postao je deo njenog života, iskren prijatelj, neko na koga je mogla računati u trenutku kada su je svi drugi napustili.
Baka Ruža je bila poznata u svojoj maloj ulici na periferiji Kraljeva. Svakog dana, tačno u 10 sati ujutro, stajala je na kapiji, uredna u svom izgledu i sa maramom na glavi, čekajući poštara. Godine su prolazile, a njeni sin i ćerka otišli su trbuhom za kruhom, daleko u Frankfurt i Toronto.
Početni pozivi i pisma su polako nestali, a ostali su samo računi i novac koji su slali izdaleka, ali ništa više od toga. Ruža je živela u tišini svoje kuće, a njen poštanski sandučić bio je pun paučine, osim kada su stizali računi.
Poštar Jovan, momak od 25 godina, ubrzo je primetio tužnu stvarnost koju Ruža živi. Iako je svaki put donio samo račune, nije mogao da ostane ravnodušan na njene oči, koje su čekale nešto više od papira. Svaki put kada bi joj rekao da nema ničega šarenog, suze bi joj ušle u oči, a ona bi tihim glasom ponavljala: “Dobro, sine, hvala ti.” Jovan je shvatio da ona nije čekala samo poštu – čekala je dokaz da nije zaboravljena, da je neko još uvijek misli.
- Jednog utorka, Jovan je primetio da ništa nije stiglo za njen dom, ali nije prošao pored nje. Zaustavio je svoj moped, spustio se i prišao joj. Razgovarali su o sitnicama – o njegovoj devojci, o Ružinim muškatlama, o vremenu. Nije bilo pošte, ali Ruža je bila srećna. Sretna što je imala razgovor, što nije bila sama, što je neko pokazao interesovanje za nju. Iako nije bilo poklona, Ruža je tog dana otišla u svoju kuću sa osmehom.
Dan kada je Ruža proslavila svoj 80. rođendan bio je pun očekivanja, ali i razočaranja. Niti jedan njen sin nije se pojavio, a jedini pozivi koje je primila bili su iz banke i od ćerke Vesne, koja joj je preko Westerna poslala novac i rekla “ljubimo te”. Dragan je poslao samo poruku preko Vibera, koju Ruža nije znala da pročita. Ipak, ona nije odustajala. Kada je došao poštar Jovan, ona je bila tamo, kao i svakog dana, čekajući… ali ovog puta, Jovan nije došao samo sa računima. Donio je buket ruža, običan buket sa božurima, ali vezan sa ljubavlju.
“Srećan rođendan, baka Ružo!” rekao je glasno, sa osmehom na licu. Ruža nije mogla da vjeruje. U trenutku, suze su joj napunile oči, ali ove su bile od sreće. On je došao i učinio ono što su njena deca zaboravila – donio joj je vreme, donio joj pažnju i ljubav. Bio je njen sin, njen unuk, njena porodica tog dana.
- Jovan je od tog dana svakog dana svraćao kod nje, ne zbog pošte, već zato što je ona postala neko kome je bilo potrebno da razgovara, neko koga je mogao pozvati prijateljem. Razgovarali su o životu, o sitnicama koje su činile njen svet, o svemu što je Ruži značilo, ali što nije imala nikoga da podeli.
Kada je Ruža preminula tri godine kasnije, na njenoj sahrani bili su njeni sin i ćerka, u skupim odelima, posmatrajući sat, ne obazirući se previše na sve što je ona bila. Ali sanduk je nosio poštar Jovan, i jedino su njegove suze bile iskrene i teške, kao zemlja u koju su je položili.
Ova priča nas podseća na važnost pažnje, ljubavi i prisutnosti u životima naših najmilijih. Novac ne može da zameni ljubav, a stvarna sreća leži u malim stvarima – u vremenu provedenom s nekim, u pažnji koju im pružimo. Baka Ruža, iako zaboravljena od svoje djece, imala je nekog ko je primetio njenu tugu i odlučio da joj donese radost. Na kraju, možda je ona imala sve što je zaista bilo potrebno – ljubav i prijateljstvo
