Nakon smrti Saše Popovića, Suzana Jovanović otvoreno je progovorila o odnosu sa Lepom Brenom, otkrivajući detalje koji do sada nisu bili poznati javnosti. Njena iskrena ispovest baca novo svetlo na njihove međusobne odnose…
U emotivnoj ispovesti za štampano izdanje tabloida Scandal!, Suzana Jovanović otvorila je dušu i prvi put govorila o najintimnijim trenucima koje je proživela posle smrti supruga, Saše Popovića. Njene reči dirnule su mnoge, jer iza svetla estrade i glamura stoji žena koja je izgubila životnog saputnika, čoveka s kojim je provela skoro tri decenije. Suzana je iskreno priznala koliko joj nedostaje Sale i koliko se oslanja na veru da bi pronašla snagu da nastavi dalje.
Na početku razgovora, prisetila se kako je njen suprug neumorno radio, iako su mnogi mislili da je uspeh došao lako. Naglasila je da su Brena i Boba Živojinović dobili nazad sav svoj uloženi novac i da je Popović kasnije sve nadoknadio višestruko – i to kroz rad, ideje i istrajnost. Govorila je o noćima u kojima ga je zatekla kako, umesto da spava, razmišlja o novim projektima za „Grand show“ ili „Zvezde Granda“. Za nju, Sale nije bio samo direktor i producent, već čovek koji je znao da oslušne narod, da oseti šta bi ljudi voleli da vide i čuju, i da na osnovu toga stvara.
- Osvrnula se i na odnos s Lepom Brenom, naglasivši da Brena nakon Saletove smrti nije dolazila kod nje kući. Pojavila se na komemoraciji i sahrani, ali posle toga ne. Suzana nije želela da osudi, ali priznaje da je to emotivno povredilo. „Boli me kao čoveka“, rekla je, dodajući da je naučila da ne očekuje previše od drugih, jer na kraju svako ostaje sam sa svojom tugom. „Izgleda da je došlo vreme da se sami sebi prepustimo“, izjavila je kroz suze.
U svojim rečima, jasno je stavila do znanja da materijalno bogatstvo nikada nije bilo ono što joj je nedostajalo. „Ne treba mi ništa, imam dovoljno“, rekla je, ali je dodala da je ono što joj nedostaje – bliskost. Za nju su razgovor, ljudska reč i saosećanje vredniji od svakog bogatstva. Upravo zato joj mnogo znače poruke podrške koje i danas dobija od kolega. Pomenula je Tanju Savić, Milicu Pavlović, Milicu Todorović, kao i Jelenu Karleušu, koja joj često piše i nudi pomoć u svako doba dana i noći. To je za Suzanu dokaz da na estradi postoje iskreni prijatelji koji znaju da podele i lepe i teške trenutke.
- Kako navodi Kurir.rs, upravo ta podrška kolega s estrade Suzani je pomogla da lakše prebrodi prve mesece tuge. List ističe da je posebno emotivna bila njena zahvalnost Karleuši, koja se pokazala kao neko na koga može da se osloni, iako javnost njih dve nije često viđala zajedno. Ovaj primer podsetio je mnoge koliko je važno imati iskrene ljude pored sebe, bez obzira na medijske percepcije i estradne priče.
I Blic.rs se bavio njenom ispovešću, naglašavajući deo u kojem je priznala da joj vera daje najveću snagu. List je preneo da Suzana redovno ide na liturgije, posti i pričešćuje se, verujući da joj upravo taj duhovni put pomaže da se izbori sa osećajem praznine. Za nju, kako kaže, vera je postala oslonac i način da pronađe mir u haotičnom svetu estrade i lične tuge.
Portal Nova.rs dodao je da Suzana nikada ne govori s gorčinom kada se seća Saše, već s ponosom i zahvalnošću. U tekstu su preneli njene reči da je ponosna što je život provela s njim, jer je bio čovek koji nikome ništa nije zamerao i sve je prepuštao Bogu. Ona je u ispovesti istakla: „Najlepše što mi se dogodilo u životu bio je Sale – kao suprug, otac naše ćerke i otac mog sina Danijela, koga je voleo kao rođenog. Sa njim sam provela skoro trideset godina i to je najveći dar mog života.“
- Njene reči otkrivaju koliko je Popović značio, ne samo za estradu i televiziju, već pre svega kao muž i otac. Iako je u javnosti bio poznat kao strog producent i čovek koji „vuče konce“ u muzičkom svetu, za Suzanu je on bio nežan, brižan i nesebičan. „Puna su mi usta i srce kad pričam o njemu“, rekla je, naglašavajući koliko je ponosna što je delila život s njim. U emotivnom tonu prisetila se i svog ličnog puta – udala se sa samo 18 godina, prošla kroz razvod, vratila se kod roditelja i potom upoznala Sašu, s kojim je provela najlepši deo života. Njihova zajednica bila je više od braka – bila je to partnerska priča u kojoj su gradili i porodicu i karijeru.
Danas, dok se suočava s prazninom koju je ostavio njegov odlazak, Suzana se oslanja na uspomene, na podršku porodice i prijatelja, ali pre svega na svoju veru. Za nju je Sale i dalje prisutan – kroz sećanja, kroz sve ono što je stvarao, i kroz ljubav koju joj je poklanjao. Njena ispovest podseća koliko je važno govoriti o ljubavi, gubitku i snazi, jer u tim pričama mnogi pronalaze i sopstveni odraz.
Emotivna priča Suzane Jovanović nije samo svedočanstvo o velikoj ljubavi i gubitku, već i o tome kako čovek može da pronađe oslonac u veri i ljudima koji mu ostaju blizu. Njene reči o Saši Popoviću pokazuju da iza imena koje je oblikovalo srpsku estradu stoji i mnogo veća, intimna priča – priča o suprugu, ocu i čoveku koji je za svoju porodicu i prijatelje bio nezamenjiv.
