Suzana Jovanović supruga nedavnog preminulog Saše Popovića vešto izbegava svaki vid javnog pojavljivanja i komentarisanja smrti svog supruga te načina života koji vodi nakon što ih je prerano napustio..
- Nakon što je u martu 2023. godine izgubila supruga, Suzana Jovanović napravila je potez koji je mnoge iznenadio. Odlučila je da napusti Beograd i da se preseli u Opatiju, primorski grad uz Jadransko more, poznat po svojoj tišini, blagom podneblju i spokojnoj atmosferi. Nije to bio samo geografski korak, već duboko lični čin – pokušaj da se pronađe mir nakon velikog gubitka. Za Suzaninu dušu, to je bilo neophodno utočište, prostor u kojem će moći da diše drugačije i da se suoči sa onim što je godinama potiskivala.
U njenom novom okruženju, daleko od gradske vreve i pogleda znatiželjnika, svakodnevica je postala tiha, gotovo meditativna. Dani ispunjeni šetnjama uz obalu, mirisom mora i zrelih borova, doneli su joj priliku da tugu ne posmatra kao teret koji mora da se ukloni, već kao emociju koju treba razumeti. Suzana je priznala da bol ne nestaje, ali se vremenom pretvori u tiho prisustvo koje naučiš da nosiš.
- Gubitak njenog supruga, Saše Popovića, ostavio je dubok trag ne samo u njenom životu, već i u javnosti. On nije bio samo njen životni partner, već i saputnik kroz sve izazove, oslonac, snaga i deo profesionalnog puta. Njegova smrt, nakon teške borbe s bolešću i poslednjih dana provedenih u Francuskoj, stvorila je prazninu koju ništa ne može da popuni. Uz to, Suzana je morala da se nosi sa stalnom pažnjom javnosti, koja ne poznaje pauzu ni u trenucima kada bi ljudskost nalagala ćutanje.
Dok se trudila da sabere misli i pronađe put iz tame, mediji su često bili neumoljivi. Umesto prostora za tišinu, dobila je naslove, nagađanja i uporna pitanja. Ipak, nije odgovarala – odlučila je da sačuva dostojanstvo. Njeno povlačenje nije bilo bežanje, već izbor. U vremenu kada se od javnih ličnosti očekuje da brzo prebole i nastave dalje, ona je odlučila da najpre sluša sebe.
- Krajem aprila iste godine, pojavila se prvi put u javnosti nakon gubitka – u pratnji svoje kćerke Aleksandre. Bile su obučene u crno, jednostavno i simbolično, i prisustvovale su mjuziklu u Beogradu. Taj izlazak bio je više od društvenog događaja – to je bio znak da život, iako promenjen iz temelja, mora da ide dalje. Aleksandra je na društvenim mrežama podelila deo te večeri, uz poruku da i tuga može da pronađe mesto pored umetnosti i lepote.
Suzana nije prolazila kroz sve to sama. Porodica, prijatelji, ali i nepoznati ljudi iz regiona, slali su poruke podrške. Njena snaga u tišini, način na koji je nosila bol, inspirisao je mnoge koji su i sami prošli kroz gubitke. U tim rečima koje su joj stizale, stvorila se nevidljiva mreža utehe, dokaz da tuga, kada se podeli, može postati lakša.
- U vremenu kada je važno stalno biti prisutan i vidljiv, Suzana je pokazala da je povlačenje ponekad najhrabriji izbor. Njen put nije bio nagao povratak, već polako, svojim ritmom, građenje novog poglavlja. Ne poricanje prošlosti, već prihvatanje. Danas, živeći okružena prirodom, pokušava da stvori svakodnevicu u kojoj se tuga i sećanje stapaju sa mirom i tihom nadom.
Priča Suzane Jovanović svedoči o tome da je tuga lični proces, da za nju ne postoji raspored, da svako ima pravo da je preživi na svoj način. Njena tišina postala je poruka: čak i kada izgubimo one koje volimo, nismo izgubili sebe. A upravo u toj spoznaji počinje put ka ozdravljenju.
