U današnjem članku vam pišemo na temu ljubavnih razočaranja i izdajstva, koja se nekada pretvore u najneobičniju vrstu osvete. Priča koju ćemo podeliti danas govori o situaciji koja je prešla granicu od običnog razočaranja do trenutka kada se nežnost susreće sa gorčinom i životnim lekcijama.
Anna je jednog jutra došla kući ranije nego obično, nakon napornog smena na poslu. Umorna, nije se zaustavljala u prodavnici, već je požurila da se vrati svom domu, no onoga što je zatekla nije mogla ni da zamisli. Dok je hodala hodnikom, nešto u kući joj nije dalo mir. U predsoblju je uočila Markove cipele i, pored njih, visoke ženske štikle. Na kuke su visili ženski kaput i tašnica, nešto što nikada nije pripadalo njenoj svakodnevici. A onda, dok je slušala zvuke iz spavaće sobe, shvatila je da nešto nije u redu.
Kroz vrata je dopirala tišina, prekinuta samo šuštanjem posteljine i povremenim smehom. Voda parfema koji nije bio njen, takođe, je navela Annu da shvati što se dešava. Ušla je tiho, ali njen mir je bio lažan, tek ispod površine, a reakcija je bila zapanjujuće smirena. Nije bilo vrele svađe, nije bilo suza, samo je mirno rekla: „Biću u kuhinji. Obucite se i dođite da razgovaramo.“
U kuhinji je sve bilo tiho osim zvuka noža koji je ritmično udarao o drvenu dasku. Anna je pripremala hranu sa zamišljenim izrazom lica. Mark i njegova ljubavnica još nisu shvatili šta ih čeka. Bez ljutnje, ali sa odlučnošću, Anna je spustila tanjire pred njih i mirno izgovorila: „Prvo ćemo se nahraniti, posle ćemo sve preći.“ Mark je odahnio, a ljubavnica se trznula, misleći da će sve proći kao i obično. Niko nije znao da će ovi ražnjići ostati u njihovim uspomenama zauvek.
Mark je čak pomislio da je sve dobro dok nije počeo jesti. Počeo je da prevrće oči. Osećao je nešto što nije mogao da objasni. Počeo je da kašlje i da se guši. Srce mu je bilo u grlu, a svest o tome što se događa prelazila iz straha u paniku. „Šta si stavila u ovo?“ zatražio je odgovore, dok je preplavio osjećaj nesanice. Ljubavnica je skočila sa stolice. „Znaš da imaš alergiju! Osećaš li se loše?“ pitao je, ali Mark je bio već izgubljen. A onda je Anna, bez promene izraza, izgovorila rečenicu koja je sve promenila: „Nema ničega opasnog. Samo malo začina.“
Mark je znao da je Anna imala pristup njegovim lekovima, a sada su svi nestali iz ormara. Trudio se da diše, ali to nije bilo dovoljno. Njegova panika se počela prelivati u stvarnost. Bez pomoći, gotovo u potpunoj tišini, nije znao više šta ga čeka.
- Na kraju je Anna, dok je izlazila iz sobe, ostavila mu poruku koja je bila jasna: „Zauvek ću se sećati kako ste uživali u ovim ražnjićima, misleći da ćete umreti, a ja ću se sećati kako si me prevario.“ S treskom je zatvorila vrata, ostavljajući ljubavnicu da panikuje, dok je zvala hitnu pomoć. Mark je bio odvezen u bolnicu, dok je njegova alergijska reakcija bila posledica začina koji nije bio uobičajen za njegov organizam.
Priča Annu nikako nije bila poraz, iako se činila kao početak njene borbe. Bez vrištanja, bez teških reči, ona je zadržala kontrolu, ali sa snagom koja je bila neizmerna
