“Strašno je ako ste pozvani na slavu, a uradite ovo”: Etnolog otkriva kako mnogi u Srbiji ne poštuju domaćina

Etnolog otkriva koje su to situacije kada, iako s najboljom namjerom, prelazimo granicu dobrog običaja i zaboravljamo šta slava zapravo znači. U nasatvku teksta Vam otkrivamo koje stvari ne bi smeli da uradite ukoliko ste pozvani na slavu…

Rečenica „Na slavu se ne zove“ mnogima je odavno poznata, gotovo kao poslovica koja se prenosi s generacije na generaciju. Ipak, kada se malo dublje zagrebe u smisao te fraze, shvata se da stvari nisu tako jednostavne. Već u poznatom delu „Ivkova slava“ ukazano je da se na slavu ne poziva, već se dolazi – i to je za mnoge postalo opravdanje da izostanu sa porodičnih okupljanja. Ali kako naglašava Vesna Marjanović, etnolog i antropolog, u emisiji „150 minuta“ na Prvoj, iza svega se krije složenija istina. Prema pisanju Kurira, upravo je ta jednostavna rečenica često pogrešno tumačena, pa je važno podsetiti na pravila i običaje koji stoje u osnovi slavske tradicije.

Slava, kao jedno od najsvetijih obeležja srpske kulture, često se doživljava kao nešto što „svi znaju“, pa se detalji zanemaruju. Vesna Marjanović objašnjava da su decenije istraživanja slavskih običaja pokazale koliko je važno poštovati domaćina i pratiti osnovna pravila. Nepoštovanje tih pravila, prema njenim rečima, može se smatrati ozbiljnim prekršajem. Tako, na primer, ukoliko neko jednom dođe na slavu, a sledeće godine ne dođe bez opravdanja, to se ranije smatralo znakom nepoštovanja.

• Sama Vesna odrasla je u atmosferi porodičnih slava, pa joj ova tema nije strana ni lično ni profesionalno. Njen muž slavi istu slavu u svojoj porodici, pa su i nakon braka nastavili zajedničku tradiciju. Ona iskreno priznaje da nije uvek sledila svaki običaj do detalja. Dok je njena svekrva iz Mačve sama mesila slavski kolač, Vesna ga je ponekad kupovala, iako zna da se od domaćice očekuje da ga priprema sopstvenim rukama. Ovaj mali primer pokazuje kako se tradicija menja i prilagođava modernom načinu života.

Međutim, suština ostaje ista – slava nije samo religijski obred, već i društveni događaj, prilika da domaćin pokaže gostoprimstvo i toplinu. Marjanovićeva ističe da su troškovi za slavu oduvek bili veliki, bez obzira na ekonomske okolnosti. Već u 18. veku, kaže ona, carica Marija Terezija uvela je čak i takse na slavske kolače, kako bi se troškovi donekle ograničili. Ovo pokazuje koliko je slava duboko ukorenjena u društveni život, toliko da je čak i vlast morala da reguliše koliko se na nju može trošiti. Prema pisanju Blica, u nekim delovima Vojvodine zabeleženo je da se slavski kolač nije pripremao posebno za svaku slavu, već se pekao jednom godišnje, na početku godine, kao božićni kolač koji bi simbolično „pokrio“ sve slave tokom narednih meseci.

• Interesantno je da je slava vremenom ušla i u međunarodne okvire kulturnog nasleđa. Još dok je radila u Etnografskom muzeju, Vesna je učestvovala u istraživanjima koja su bila osnova da se slava uvrsti prvo na nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, a zatim i na UNESCO-vu listu. Godine 2014. ona je zvanično postala deo svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa, što je značajan korak u očuvanju tradicije i njenom predstavljanju svetu. Time je potvrđeno da slava nije samo privatna proslava jedne porodice, već univerzalna vrednost srpskog naroda.

Uprkos tome, neka pravila se često zanemaruju. Vesna posebno naglašava da je pozivanje na slavu postojalo i ranije, i to na veoma simboličan način. Najmlađi član domaćinstva obično je išao i pozivao goste, baš kao što se u svatovima nosila jabuka kao znak poziva. Ako bi se jednom gost pojavio, a sledeće godine izostao bez opravdanog razloga, to se smatralo velikim nepoštovanjem. Dakle, suprotno rasprostranjenom uverenju, na slavu se ipak – pozivalo. Ali kada se jednom uspostavi odnos između domaćina i gosta, podrazumevalo se da se ta veza održava svake godine.

Ovo pokazuje da slavski običaji nisu samo niz pravila, već i sistem vrednosti. Poštovanje domaćina, doslednost i prisutnost u životu prijatelja i rodbine činili su osnovu društvenog tkiva. Slavska sveća, kolač, vino i žito nosili su simboliku zajedništva, a gostovanje kod nekoga bilo je i znak priznanja i poštovanja. Kako navodi N1, i danas mnogi etnolozi smatraju da slava ne bi smela da se svede na obično okupljanje ili prazničnu trpezu, već da se u njoj čuva identitet i kolektivna memorija.

• Društveni aspekt slave ogleda se i u tome da je ona često bila prilika za pomirenja, razgovore i obnavljanje veza među ljudima. Nije slučajno da su se upravo za slavskom trpezom rešavali nesporazumi i obnavljala prijateljstva. Zato se smatra da je odlazak na slavu imao i mnogo dublje značenje od samog prisustva – on je bio potvrda povezanosti i pripadnosti. U savremenom dobu, međutim, mnoge porodice suočavaju se sa izazovom očuvanja ovih običaja. Tempo života, selidbe i udaljenost među rodbinom često otežavaju redovno okupljanje. Ipak, i dalje je jasno da slavska tradicija opstaje. Ljudi se trude da makar simbolično obeleže dan, čak i ako ne mogu da okupe veliki broj gostiju. Kolač i sveća ostaju nezaobilazni, a običaj se prenosi i na mlađe generacije.

Na kraju, može se reći da izreka „Na slavu se ne zove“ ne odražava u potpunosti realnost. Iako se danas koristi kao izgovor da neko ne dođe, istorijski gledano, pozivanje je postojalo i imalo je veliki značaj. Suština slavskog običaja oduvek je bila u međusobnom poštovanju, u želji da se održi kontinuitet i zajedništvo. Dok se svet menja i običaji prilagođavaju, vrednosti koje slava nosi ostaju iste – poštovanje, gostoprimstvo i povezanost porodice i prijatelja. Kako prenosi RTS, upravo u tome leži razlog zbog kojeg je slava uspela da preživi vekove i da postane deo svetske kulturne baštine – jer govori univerzalnim jezikom zajedništva koji nikada ne zastareva.