U našem društvu je poznato da koliko god se opirali i dalje u nama teče krv koja strahuje od izlaska iz kuće nakon što padne mrak,od prelaska crne mačke preko puta do mnogo morbidnijih običaja koji doista lede krv u žilama.U današnjem članku smo za Vas preneli ispovest jedne žene koja kako tvrdi ispašta upravo zbog jedne kletve..
- Priča jedne žene, koja je posle mnogo godina života u inostranstvu odlučila da se uda, otkriva kako i danas, u savremenom svetu, tradicija i stari običaji mogu da odjeknu na neočekivane načine – čak i u životima onih koji misle da su se od njih davno udaljili.
Imala je 43 godine kada je upoznala čoveka za koga je poverovala da je njena srodna duša. Njihova veza bila je stabilna, ljubav prisutna, a finansijska situacija više nego dobra. Odluka o venčanju došla je prirodno i spontano, bez mnogo pompe. Pošto su oboje živeli u zapadnoj zemlji, daleko od Srbije, odlučili su da sve završe jednim putovanjem – bez velikih priprema i komplikacija.
- Budući muž nije pridavao važnost tradiciji, pa mu je bilo sasvim svejedno kako će i gde biti obavljeno venčanje. Ona je, s druge strane, želela da na taj dan prisustvuju bar neki članovi porodice, makar iz poštovanja prema poreklu. Ipak, suočila se s problemom koji joj nikada ranije nije ni pao na pamet – izbor kumova. Ljudi obično unapred znaju ko će im biti kumovi: bliski prijatelji, braća, neko ko im je već ušao u život kao “duhovni srodnik”. Ali ona, nakon godina života u inostranstvu, nije imala taj krug ljudi. Prijatelji nisu mogli da dođu, a stari znanci su ostali samo lepa uspomena iz detinjstva.
Na kraju su kumovi postali rođaci – sestra od tetke s njene strane, i brat od tetke sa strane njenog budućeg muža. Iako je bila svesna da to “nije po pravilima”, kako bi neki rekli, nju to nije zanimalo. Smatrala je da su stari običaji preuveličani, i da ono što je najvažnije – ljubav i dogovor među partnerima – ima prednost nad svim drugim. Gosti su na venčanju bili vidno zbunjeni, neki su, kako kaže, krstili se i levom i desnom rukom, a komentari o „nepropisnim kumovima“ nisu izostali. Posebno su isticali da nije tražila oproštaj od „starog kuma“ – i upozoravali je na „kletvu kumovu“, koja se, po narodnom verovanju, smatra najtežom.
- U tom trenutku joj je sve to bilo smešno. Mislila je da su to gluposti koje su ostale zarobljene u prošlim vremenima. Međutim, nakon svega što se desilo, počela je da se pita – da li su se te priče, ipak, mogle nekako obistiniti?
Nakon povratka s medenog meseca, život je počeo da poprima potpuno drugačiji oblik. Iako su živeli zajedno i pre venčanja, tek posle braka su izašle na videlo osobine njenog muža koje nije mogla da ignoriše. Počeli su svakodnevni sukobi oko sitnica – nered u stanu, njegov odnos prema novcu, opsesija brendiranom garderobom, nedostatak saosećanja i odgovornosti. Razlike koje su ranije bile prikrivene, odjednom su postale nepodnošljive. Ubrzo su prestali da komuniciraju na zdrav način, svaka reč je bila uvreda, a svaka tišina – još glasnija od vike. Sve je kulminiralo jednim običnim danom, kada je jednostavno spakovao svoje stvari i otišao, ostavivši je s jednom rečenicom: “Ne mogu više sa nandrndanom Balkankom.”
- Brak je potrajao svega šest meseci. Iako je bio pun nade i ljubavi na početku, raspao se pod težinom nerealnih očekivanja, emocionalne nepovezanosti i, možda, nepoštovanja nečega što je godinama smatrala nevažnim – porodične tradicije. Kada su je svi okrivili da je sama kriva za krah braka, setila se onog podsmeha koji je imala na venčanju dok su je upozoravali na kumovu kletvu. Sada, s distance, ne zna da li veruje u tu kletvu, ali jedno je sigurno – podsmeh joj se vratio u obliku tuge, razočaranja i samoće.
Ova ispovest nije samo priča o propalom braku, već i tiha opomena – da čak i kada smo daleko, i kada živimo moderne živote, koreni i običaji iz kojih potičemo nisu uvek samo forma. Ponekad nose sa sobom slojeve značenja koji se ne vide odmah, ali se itekako osete kada se zanemare.
