U današnjem članku pišemo o snažnoj priči koja nas podseća na to kako ponekad život donosi nepravdu, ali i na to koliko je važno biti strpljiv i ostati veran sebi. Ova priča govori o braći koja su bila potpuno različita, ali su na kraju pronašla zajednički put kroz izazove i teškoće života.
Kada je stari gazda Risto umro, celo selo je bilo zainteresovano za to kako će njegovi sinovi podeliti imanje. Risto je bio poznat po tome što je imao najplodniju zemlju u dolini reke, ali je imao i jedno veliko, strmo brdo koje je bilo teško za obraditi, prekriveno kamenjem i trnjem, a niko ga nije želeo.
Njegovi sinovi, Milan i Dragan, bili su potpuno različiti. Milan, stariji, bio je tvrdoglav, oštar i sklon materializmu, dok je Dragan, mlađi, bio tih, pobožan i vredan. Nakon što je prošlo četrdeset dana od očeve sahrane, Milan je pozvao Dragana i bacio mapu imanja na sto, govoreći mu kako će oni podeliti zemlju. Milan je odlučio da uzme sve plodne parcele u dolini, dok je Draganu dodelio brdo, prekriveno kamenjem, koje je izgledalo kao potpuno beskorisno imanje.
Komšije koje su bile prisutne u tom trenutku nisu mogle verovati šta se dešava. Milan je sebi uzeo sve što je bilo vredno, a Draganu bacio kamenjar, mesto koje je bilo skoro nemoguće za obrađivanje. Međutim, Dragan je ostao miran. Nije protestovao, samo je potpisao ugovor i otišao, noseći samo nekoliko svojih stvari i staru motiku.
Milan je bio siguran u svoju pobedu. Sa svojim plodnim imanjem, prošlo je pet godina. On je postao još bogatiji, sagradio je novu kuću, kupio traktor, a Dragan je dan za danom radio na svom kamenjaru. Iako su svi sažaljevali Dragana, koji je mukotrpno radio na krčenju i obrađivanju kamenja, Milan je nastavljao da se hvali i sebi ponosno priča kako je sve dobio.
- Međutim, šestog leta, dogodilo se nešto neverovatno. Sunce je pržilo, kiše nije bilo, a reka u dolini, koja je davala život Milanovoj zemlji, potpuno je presušila. Njegova plodna zemlja je počela da se sasušava, a stoka je umirala od žeđi. Milan je bio bez rešenja, kopao je bunare, ali ni jedan nije imao vodu. Njegovo bogatstvo, koje je toliko godina gradio, počelo je da nestaje pred njegovim očima.
Sa druge strane, Dragan je nastavljao svoju borbu na svom kamenjaru. Tih dana, dok je sunce još više peklo kamenje, Dragan je udario pijukom u jedan kamen i, u tom trenutku, desilo se pravo čudo. Iz pukotine u steni šiknula je hladna, bistra voda. Dragan je odmah pao na kolena, umio se i pio vodu sa zadovoljstvom, jer je bio siguran da je pronašao najvredniji resurs koji mu je bio potreban – vodu. Ispostavilo se da je voda iz doline, koja je presušila, pronašla put kroz kamen i stigla upravo na Draganovo brdo.
Vest o ovom otkriću proširila se brzo. Dragan je imao dovoljno vode da napoji svoje koze i navodnjava bašte koje je pravio u kamenjaru. Njegova zemlja je počela da oživi, dok su svi u dolini, uključujući Milanove komšije, patili od suše.
- Jednog dana, Milan je otišao do Dragana, sada slomljen, sa suvim ustima i molio ga za vodu. Svi su očekivali da će Dragan odbiti, da će ga optužiti za nepravdu i reći mu da se snalazi sa svojim crnicama, ali Dragan je ostao tih. Uzeo je najbolji krčag, napunio ga hladnom, planinskom vodom i pružio ga bratu, govoreći mu: “Voda je Božija, nije moja. Ničija zemlja nije večna, samo je voda i duša večna.”
Milan je pio vodu, suze su mu padale u krčag. Kleknuo je pred Draganom, izvinio se i priznao svoju grešku. Tada su braća zajedno kopala kanal koji je spajao Draganov izvor sa Milanovom dolinom. Spasili su svoje stoke, spasili su celo selo.
Od tog dana, Milan je polovinu svog bogatog imanja prepisao Draganu, a Dragan je ostao na svom brdu. Izvor je postao poznat kao “Bratova suza” i nikada nije presušio, čak ni u najtežim vremenima. Ova priča nas uči o tome kako strpljenje, skromnost i upornost mogu doneti bogatstvo koje nije uvek materijalno. Ponekad, najvredniji darovi dolaze kad ih najmanje očekujemo
